Божићни празници у Србији

Божић се празнује у част рођења Исуса Христа и увек се пада 7. јануара по грегоријанском, а 25. децембра по јулијанском календару. Најинтересантнији српски обичаји везани су за Божић и празнике који га прате. Тих неколико недеља око Божића представљају најлепши и најсвечанији период током читаве године – празник деце и породице. Велики број људи се постом припрема за дочек Божића који представља најрадоснији хришћански празник. Божићни пост почиње 28. новембра, а завршава се причешћем 7. јануара.

Током седмица које претходе Божићу, поједини дани се одликују нарочито лепим народним обичајима. На Вариндан (дан посвећен Светој Варвари) се, у неким крајевима Србије, у плитку посуду водом потопе зрна пшенице која ће проклијати и изнукнути до Божића, када се гледа колико је пшеница израсла што по народном веровању показује каква ће пшеница родити наредне године. Ова посуда је често део декорације на трпези за Бадње вече. Недеље (друге, треће и четврте седмице децембра) које непосредно претходе Божићу посвећене су породици, деци и детињству, као и родитељима. Тим редоследом се и празнују Детињци, Материце и Очеви. Оно што повезује ова три празника је обичај везивања онога чији се празник прославља. Најчешће се везују ноге каишем или канапом, а онај ко је завезан (дете, мајка или отац) откупљује своју слободу поклоном. Везивањем се симболизује повезаност породице, међусобно поштовање и помагање њених чланова.

Два дана пре Божића, 5. јануара, празнује се Туциндан. Овај празник је име добио по томе што се некада печеница „тукла” крупицом соли, а касније ушицама од секире. Тог дана се коље и спрема за печење божићна печеница – прасе или јагње. На Туциндан, по народном веровању, не ваља тући децу јер ће читаве године бити несташна и боловаће од чирева.

Шестог дана месеца јануара, уочи Божића, прославља се Бадњи дан, који је уједно последњи и најстрожи дан божићног поста. Назив је добио по бадњаку, који пре свитања, на Бадње јутро, сече домаћин. Бадњак је младо храстово или церово дрво, које треба да буде толико, да га домаћин на рамену може донети кући. Након што изабере одговарајуће дрво, домаћин се окрене ка истоку,  прекрсти и помоли Богу, узме секиру и из трећег пута одсече бадњак. Кад бадњак донесе кући усправи га поред улазних врата, где стоји до вечери када се исече за дрва и уноси у кућу. Бадњак је симбол дрвета које је праведни Јосиф заложио у хладној пећини у Витлејему, где се Исус Христос родио. По повратку из шуме домаћин ставља печеницу да се пече, док домаћица припрема храну за празничну вечеру. Прослављање Бадње вечери отпочиње уношењем бадњака. Домаћин уноси бадњак и поздравља укућане речима: „Добро вече! Честит Божић, срећно Бадње вече!”, домаћица га са децом дочекује, отпоздрављају му и посипају га пшеницом. Бадњак се ставља на огњиште или пећ (ако их има у кући). Једна грана бадњака ставља се уз источни зид куће где стоје икона и кандило где ће остати и наредна три дана. Сламу уноси домаћин опонашајући квоцање и посипа је по кући или макар у просторији где је постављена свечана трпеза, док га деца прате пијукањем. Уношење сламе симболизује сламу у пећини у којој се родио Исус Христос, а квоцање и пијукање – рађање Христа који доноси заштиту, љубав и спас. Након уношења бадњака, сламе и печенице сви укућани се окупљају око стола, певају божићни тропар и изговарају молитве, честитају једни другима Бадње вече и седају за трпезу која је посна и коју чине разно суво воће, хлеб, пасуљ, риба и друга јела. У ноћи између Бадњег дана и Божића деци посебну радост доноси Божић Бата у чијем лику многи виде лик Светог Николе (Светог Николаја Мирликијског), који се за живота одликовао милосрђем, доброчинством и тајним даривањем убогих. Деца пре спавања стављају своје чизмице у прозоре у које ће им Божић Бата у току ноћи оставити поклоне којима ће се по буђењу на Божићно јутро обрадовати.

Рано ујутру, на Божић, звоне звона на православним храмовима, пуца се из пушака и најављује долазак Божића. Домаћица устаје пре свих и од теста прави погачу која се зове „чесница”. У њу ставља златни, сребрни или обични новчић. Име је добила по томе што се меси у част Исуса Христа или зато што се ломи на „части” (делове). Чесница се боцка гранчицом бадњака, а када буде печена, износи се на Божићну трпезу. Неко од укућана, а најчешће домаћин и његова деца, одлазе у цркву на јутрење и литургију, а уколико су постили, онда се и причешћују. Људи се поздрављају речима: „Христос се роди!” и отпоздрављају: „Ваистину се роди!”. Рано ујутру у кућу долази положајник, који се у новије време обично претходно договори са домаћином око времена доласка. По уласку положајник укућане поздравља Божићним поздравом: „Мир Божији! Христос се роди!”, а укућани одговарају: „Ваистину се Христос роди!”, након тога узима гранчицу бадњака којом џара ватру изговарајући лепе жеље упућене дому и укућанима. Домаћица га потом послужи и дарује га припремљеним поклоном. Положајник симболизује мудраце са истока, који су пратећи звезду дошли да се поклоне новорођеном Исусу. Верује се да је положајник особа која ће целе године доносити срећу у кућу. Пошто стану око стола домаћин запали свећу, узима кадионицу, окади иконе, кандило и све присутне па преда кадионицу неком млеђем ко окади целу кућу. Потом се пева Божићни тропар и изговарају молитве, а после тога приступа ломљењу чеснице на онолико делова колико има укућана. Верује се да ће онога ко добије део чеснице са новчићем срећа пратити током читаве године. У неким крајевима обичај је да домаћин „откупи” новчић, уколико га он није добио. Укућани потом честитају једни другима Божић и седају за мрсну, богату трпезу на којој се осим чеснице налази и печеница, као и разне ђаконије које је припремила домаћица.

За прослављање Божића везани су још нека народна веровања, нпр. да би на Божић требало да се измире сви они који су током године били у свађи, да се после ручка симболично започне неки посао како би људи целе године били вредни и како би им послови ишли од руке, да се на први дан Божића не одлази у посете и да се празник прославља у кругу породице, трпеза се не распрема од Бадње вечери до Светог Стефана (9. јануара), баш као што се и кућа не чисти.

Прослављање Божића  предмет је и многих књижевних текстова. Један од њих је и песма „Положајник” коју је написао Добрица Ерић на основу својих сећања из детињства и доживљаја Божићног јутра.

 

Положајник

 

Свети дух оди

по земљи и по води

Христос се роди

Ваистину се роди!

 

А на Божић, место димничара

долази нам с јутарњим птицама

положајник да бадњак проџара

и напуни кућу варницама:

 

Колико варница, толико парица

толико јагњади у пролеће

Колико варница толико садница

толико берићета идућег лета

Колико варница, толико среће!

 

Положајник сав румен у лицу

стави на пећ пару за чесницу

А мој отац кадионицом мане

те окади кућу и кућане.

 

Положајник тад седне у ћоше

умотан у бели губер цео

и падне са столице троноше

да нам буде кајмак дебео

као она стара губерина

којим га је огрнула стрина.

 

Тек тад смем да начнем печеницу

и док с неба прште златни зраци

по кући – ми чекамо чесницу

у којој се крију тајни знаци.

 

Чесница је божићна погача

из црепуље и испод сача

Ломи се и служи пре печења

и пуна је божићног знамења:

 

Дреново зрнце означава здравље

Бели пасуљ овце, шарени краве

Зрно жита значи берићет и славље

а пара је знак богатства и славе.

 

После ручка, у топлом оделу

поседамо сви у коњске санке

да нас мој отац провоза по селу

а понекад чак и до паланке

која блиста у снежном пределу

као да је изашла из бајке.

 

Пролећемо на саоницама

по селима и варошицама

Заставе се вију већ данима

пред крчмама и дућанима

и ори се наша песма стара

Тако народ с Богом разговара.

 

Тако Срби сањају о срећи

и пркосе вечитој несрећи

Тако земља Србија прославља

празник Божић, круну православља!

 

А Свети дух оди

по земљи и по води

Христос се роди

Ваистину се роди!

АНА МИЈАЈЛОВИЋ