Естрадни кич или зашто о укусима ипак треба расправљати

Познати теоретичар кича и културолог, Херман Брох, сматрао је да је кич унутрашњи непријатељ уметности, наглашавајући да је он присутан у свим уметничким врстама – у књижевности, сликарству, вајарству, музици, на филму. Међутим, погрешно би било феномен кича везивати само за уметност. Важна особина кича јесте универзалност, те је осим у уметности, његово присуство итекако видљиво и у осталим облицима друштвеног живота (у политици, религији, туризму, моди и др). „Најбољи доказ да се кич увукао у свакодневни живот јесте његово присуство у нашим кућама, пословним и стамбеним просторима, јавним локалима и местима за забаву, вртовима, ресторанима (…) Кич је окупирао наше навике и наша понашања, мисли, снове, емоције и свакодневне ритуале, наше естетске склоности, хобије и моду – он данас прети да доминира начином али и садржајем нашег живота“ (Божиловић, 2006: 23). Управо због своје универзалности и естетско-етичке сложености, кич је нејасно дефинисан појам. Најуопштеније, негативно вредновање кича можемо да повежемо са лошим укусом и деградацијом (унижавањем) уметничких, али и личних и друштвених вредности уопште.

Постојање кича примећује се још у античким друштвима, али се његово ширење, по мишљењу већине социолога, везује за индустријску револуцију и масовно прелажење људи из села у градове у потрази за послом. Та нова класа, класа радника, без или са ниским степеном образовања, све више губи везу са својом традиционалном, сељачком културом, те се код њих јавља потреба за новом културом и новим садржајима. Новонастала култура морала је да испуни неколико захтева, да буде допадљива, да не изискује никакав интелектуални напор за њено разумевање, укратко да представља неку врсту забавног и „лаког“ садржаја који ће уморни радник конзумирати након напорног дана на послу. Са развојем и модернизовањем масовних медија, пре свега телевизије и интернета, долази до веће видљивости и заступљености кича. То се може приметити и у српском медијском простору – велики број канала са националном фреквенцијом обилује неквалитетним турским и латиноамеричким серијама, другоразредним холивудским филмовима, шоу и ријалити програмима. Ако узмемо у обзир да телевизија у Србији по заступљености има примат у односу на остала средства масовног комуницирања и да највећи број грађана своје слободно време испуњава гледањем телевизије, јасно је зашто квалитет понуђених културних и медијских садржаја постаје важно питање од општег друштвеног значаја.

Када говоримо о кичу у савременом свету, не можемо а да се не дотакнемо естраде. Некада се овај појам односио само на сценско наступање певача и других извођача, а данас естрада обухвата многе јавне личности од глумаца, новинара, спортиста, преко манекена, контроверзних бизнисмена, до књижевника и професора. Можемо се сложити да је прва асоцијација на реч естрада у Србији управо турбо фолк. Новокомпонована народна музика и турбо фолк су први синоними естрадног кича, а естрадне звезде су најподложеније кичастој банализацији (Божиловић, 2006: 233). Нагла популаризација турбо фолка у Србији доводи до великих обрта у читавој култури. Култура постаје обојена агресивно, садистички и порнографски. Акценат се ставља на гламурозни, шљаштећи и надасве савршени живот турбо фолк звезда, уместо на квалитет њиховог стваралаштва. Последњих година карактеристично је још веће задирање ове сфере у културу, па се говори о „естрадизацији културе“ јер кич успева да се интегрише у остале, важније сфере друштва. Наша политичка сцена, годинама уназад све више подсећа на естрадну. Лидери политичких партија који учествују у ријалити шоу програмима, министар који стране делегације дочекује и испраћа уз песму, непримерена комуникација и понашање у скупштини, само су неки од примера кризе вредности, кич понашања, неукуса и лоше ситуације у којој се култура налази.

Почев од седамдесетих година прошлог века, „естрадна дива“ Фахрета Јахић, познатија као Лепа Брена, постала је симбол успеха, девојка рођена у малом месту која ће након неколико година постати најпопуларнија и најбогатија певачица на овим просторима. Својим физичким изгледом, стајлингом, музиком и начином живота успела је да изгради мит савршене и успешне жене коју обожавају милиони људи. „Брена у машти савременог детета замењује Снежану, Пепељугу, Успавану Лепотицу, све принцезе из бајки које карактерише лепота и доброта и у чији је лик уграђено мноштво елемената вековима грађеног обрасца идеал-девојке.“ (Милена Драгићевић-Шешић, 1994: 158). Деведесете године прошлога века нису успориле овај тренд, штавише утицај естрадних звезда је порастао, а вредности су се извитопериле. Ратови, хиперинфлација, немаштина и неморал допринели су томе да се на естраду гледа као на канал узлазне друштвене покретљивости, јер је бављење „шоу бизнисом“ углавном доносило брзи успех, добру зараду и популарност. За један део публике, естрада је била и остала бег од стварности. „Кичер је увек и свуда у суштини дубоко отуђен човек, и као такав, он би да свесно (а често и подсвесно) комуницира са нечим што ће му привидно улепшати живот и одвући га од проблема који га свакоденвно притискају. Он на неки начин тражи замену за стваран живот, па сиву реалност радо и релативно јефтино мења за ружичасту илузију.“ (Божиловић, 2006: 175).


Велики утицај средстава масовне комуникације у савременој култури наглашава недоумицу око питања да ли медији креирају и обликују културне потребе публике, намећући одређене културне садржаје, или пак медији пласирају оно што публика жели, одговарајући на већ формиране културне потребе и интересовања. Одговор је негде на средини. У Србији је и даље низак проценат висококобразованих људи, ако томе додамо и да старије становништво чини знатан део укупног становништва, онда се може заступати теза да медији, руковођени пре свега зарадом, пласирају садржаје који велики део популације жели и може да разуме. Ту можемо да сврстамо емисије забавног карактера, различите врсте шоу програма и сензационалистичке вести у случају штампаних медија. Да је враг однео шалу говори нам и чињеница да је естрадна кич култура заступљена и на телевизијама са националном фреквенцијом. Споменуте телевизије би, имајући у виду да и саме учествују у креирању културних потреба публике, требало да буду нека врста националног добра, које ће примарно имати образовну и еманципаторску улогу. То са собом повлачи обавезу да одговорно врше одабир и презентују вредне културне садржаје, да се једнако брину о креирању и приказивању програма за све узрасте, од најмлађих до најстаријих чланова друштва.

Имајући у виду да постоје различити укуси, а да не постоје поуздани и тачно утврђени критеријуми њиховог вредновања, подсетићемо се латинске изреке De gustibus non est disputandum, која у преводу значи „о укусима се не расправља“. Да ли је заиста тако? Да ли треба да окренемо главу и допустимо да кич влада медијским простором, културом уопште, нашим животима и нама самима или је неопходна системска реформа и борба да се култура и истинске вредности врате на пиједестал друштва. О укусима итекако треба расправљати јер они нису биолошко, генетско својство човека, не рађамо се са одређеним укусом и културним сензибилитетом, већ их непрестано изграђујемо, обликујемо и негујемо у свакодневном животу, у породици, школи и ширем друштвеном окружењу. Укус је стога у великој мери друштвено конструисан, без обзира да ли је реч о високој или популарној уметности, моди, исхрани или спорту.

Свако настојање да се кич у потпуности искорени у култури и друштву делује, у најмању руку, наивно. То ипак не значи да је борба протв кича унапред осуђена на неуспех. Свако од нас као „власник сопственог укуса и вредности“ треба да искаже потребу за образовањем и духовним оплемењавањем, да искаже моћ у бирању својих најбољих могућности у домену стваралаштва и одабира вредности. Једино тако ћемо нашој посрнулој културној стварности дати смисао и перспективу, у којој друштво неће да (е)страда.