Масовни медији и демократска култура

Идеја демократије полази од појединца који је способан да одлучује о сопственој судбини. У њој сваки појединац има право да бира или да буде биран, он може оформити или се учланити у одређену политичку партију или неку другу друштвену организацију и борити се за своје идеје у које верује и циљеве за које жели да буду постигнути. Притоме, појединац се не мора директно борити за политичке функције и бавити се политиком, може гласати за ону партију коју сматра најбољом опцијом за друштво у целини и која заступа његове идеје. У демократији је важан и принцип смењивости, где ти исти грађани једне државе имају моћ да казне владајућу структуру, тако што ће их на следећим изборима сменити, сматрајући да нису радили најбоље у општем интересу. Због тога демократски поредак захтева и демократску политичку културу која полази од појединца који јеспреман да активно учествује у политичком животу, који је аутономан и може самостално доносити одлуке које сматра најбољим. Међутим, та слобода коју грађанин има да одлучује о томе у ком правцу ће се кретати друштво, са собом носи и велику одговорност. Демократске одлуке не морају увек бити оне најбоље, баш због тога демократска култура становништва подразумева, поред слободе, и компетентност појединаца да доносе одлуке које су у њиховом интересу и у општем интересу друштва. Она рачуна на појединца који је образован, добро познаје различите сфере друштвеног живота и тиме је отпоран на манипулацију од стране власти.Тамо где је грађанина лако изманипулисати и наметнути му одређени начин размишљања, тамо где се људи клањају ауторитетима и где нема спремности и могућности да се искаже сопствени став, не може се препознати демократска пракса. Уколико демократски поредак није праћен одговарајућом демократском културом, не можемо говорити о демократији у једном друштву.У стварности можемо препознати много примера где свакодневна пракса одступа од овог идеала демократске културе. Постоји много начина и средстава којима се могунаметати и ширити идеје, интереси и моћ. Зато ћемо у овом текстууказати на то какомасовни медији (штампа, радио, телевизија, компјутери, интернет и разне електронске мреже)повољно или неповољно утичу напојединце и друштво у целинии објаснити зашто је важно у савременојкултурибити медијски образован.У култури савременог друштва масовни медији несумњиво имају велики значај и моћ наговарања, те су у стању да шире властита тумачења реалности. Масовни медији су од великог значаја за развој демократске(политичке) културе,они преносе информације од јавног значаја ширем грађанству. А грађани морају бити обавештени о збивањима у њиховој заједници и у свету, јер без истинитих и адекватно пласираних  информација не могу адекватно оценити друштвену стварност.Међутим,у савременој култури и свету који је све затрпанији информацијама, све је теже докучити њихов смисао. Баш у томе се крије и она мрачнија страна медија –они врше надзор, контролишу, усмеравају и диктирају садржину порука и информација. Због монопола над информацијама који медијипоседују и због тога што те информације упућују великом броју људи, постоји огроман простор за злоупотребу медија. Није редак случај да државници, политичари и привредници сарађују са медијима или да су њихови власници, па као последица тога ширем грађанству преносе само оне информације које њима не могу бити потенцијално штетне и које могу изазвати оне реакције већег броја становништва које им иду у прилог. На основу тога можемо закључити да поједини медији производеили пласирају медијски садржајтако да он заступа, односно брани идеје владајуће структуре. Насупрот томе, демократска култура подразумева слободну конфронтацију идеја и слободно кружење информација, уз пружањебројних алтернатива у оквиру којихграђанин треба да буде довољно и адекватно информисан и будан да идентификује опасност по своје лично и јавно добро. Међутим, постоји низ медијских техника које подривају слободу идеја и привилегују одређене догађаје и тумачења, па самим тим утичу и на ставове људи, на обликовање или промену културних образаца, односно начина понашања у једном друштву. Познати шпански социолог, Мануел Кастелс,у својој књизи Моћ комуникацијанаводи три главне технике помоћу којих медији утичу на друштвена кретања (успостављање агенде, прајминг и уоквиравање):1. Медији могу дати посебан значај неком питању, упорно форсирајући одређену тему како би преокупирали пажњу публике(Кастелс, 2014: 196). На пример, они могу форсирати тему војне угрожености државе, било како би се хвалили мерама које су преузели по том питању, било како би скренули пажњу са неких других тема. Медији на тај начин не могу да одреде публици шта ће мислити о некој одређеној теми, али могу да одреде оно о чему ће се мислити, о чему ће људи размишљати.2. Медији могу сугерисати које теме треба узети у обзир приликом процењивања учинка власти(Кастелс, 2014: 196). Када медији непрестано говоре о владиним економским мерама или о правосудној реформи, врло је вероватно да ће то бити основни критеријуми на основу којих се може оценити рад владе, јер су грађани са тим темама најбоље, а можда у неким случајевима и једино упознати (занемарјући притом све оне лоше политичке одлуке или активности).3. Путем медија могу се одабирати и истицати одређени аспектинеких догађаја или тема и вршити њихово повезивање тако да се промовише одређено тумачење, вредновање и/или решење(Кастелс, 2014: 197).Огромну манипулативну моћ медија, по овом аутору, можемо видети на примеру Заливског рата у Ираку, где је био нашироко распрострањен фрејм „рата против тероризма“, где се велики број, нарочито америчких медија трудио да тај рат стави искључиво у контекст рата против тероризма. Касније кад није нађено никакво оружије за масовно уништење или конкретни докази за блискост Садама Хусеина са Ал Каидом, као ни његова веза са терористичким нападом 11. септембра 2001. године у Америци, вести су активирале такозвани „спасилачки фрејм“, где се рат доводио у везу са борбом за деморатију у Ирану, с основним циљем да се ослободи народ Ирака. Фрејмови који се често пласирају могу се добоко усадити у свест и културу неког друштва, и тако дуготрајно утицати на тумачење, виђење и мишљење о неком догађају или теми. Ова манипулативна пракса ињене технике остваривања онемогућују адекватан развој демократске културе, пре свега њених принципа слободе и аутономије, односномогућности да појединци свесно и слободно доносе закључке на основу сопствених вредности и тежњи. Уколико желимо да смањимо такав негативан утицај медија, важно је стећи медијску писменост, она је неопходна како би појединац успео да одбрани своје достојанство и аутономију, и да критички промишља поруке које су медијски пласиране. Ово је нарочито важно јер су медији филтер кроз који нам је данас стварност представљена. Медијска писменост не тежи да искорени медије, већ да се усади у културу друштва и створи обрасце читања медијских порука који ће грађанину омогућити отпорност на њихов негативан утицај. Истовремено, она ће бити потпора демократском идеалу где ће појединац стећи известан степен аутономије, слободе и критичности, па самим тим постати компетентнији да управља и одлучује о сопственој судбини. Бавећи се утицајем медија на појединце и друштво, амерички теоретичар Џејмс Потер наглашава огроман значај медијске писмености. Медијске поруке нису увек оно што се чини да јесу, јер се оне често могу тумачити на више начина. Нека од тих тумачења веома су нереална (никад се нису догодила, нити се могу догодити), али су испреплетана са елементима стварности који могу читаву конкретну поруку у вашој свести да пребаце из домена ,,привида” у домен „могућег” или „вероватног”. Што сте свеснији разноликих тумачења неке поруке,сматра Потер, то сте способнији да одаберете она значења која желите. Већа аналитичност је први корак ка контроли утицаја медија на вас. Ако нисте свесни могућности разноликих тумачења, тада медији контролишу ваше гледање на свет (Потер, 2011: 258).
Аутор текста: Матија Брзаковић