Цар Николај II Романов и Срби

‘’Нећете ми замерити, господо, што сам пре свега Рус и што су ми најближи интереси Русије, али вас уверавам да сам одмах после тога Србин и да су ми најближи интереси српског народа… Заслуге Србије биће стоструко награђене. После рата она ће бити неколико пута већа него што је данас!’’. Тако је у пролеће 1915, свом храбром савезнику Србији, овенчаној величанственим победама над заједничким непријатељем, писао руски цар Николај. Српски народ је у својој историји имао мало искрених пријатеља међу владарима европских династија. Наклоност и симпатије које је последњи руски цар гајио према Србима и његово заузимање за “српско питање’’ били су судбоносни за читав српски народ и његову будућност. Ниједна личност у новијој српској историји није више задужила и више учинила за Србију од Николаја II.
Над Србијом се почетком XX века надвила велика опасност. Аустро-Угарска је била решена да се са Србијом коначно обрачуна за шта је добила сагласност Немачке. На путу до Солуна и жељених ‘’топлих мора“, Двојној Монархији се испречила Србија, оснажена и територијално увећана након Балканских ратова. У околностима реалне државне опсности, која се граничила са могућношћу потпуног нестанка под ратном машинеријом снажног северног суседа, у заштиту Србије стао је руски цар. Сарајевски атентат и убиство Франца Фердинанда на Видовдан 28. јуна 1914, Аустро-Угарска је искористила као casus belli, иако није било доказа да је у целу ствар умешана Србија. Тадашња срспка влада Николе Пашића није могла да прихвати ултиматум који је из Беча стигао 23. јула 1914, те је пет дана касније Србији објављен рат. Након Балканских ратова, Србија није имала снаге да се сама носи са вишеструко јачим непријатељем. Међутим, у одлучном тренутку на српску страну стала је Русија, односно цар Николај који је као врховни заповедник војске не желећи да преда Србију и “братски словенски народ“, наредио општу мобилизацију на аустро-угарској граници. Аустро-Угарска је била уверена да ће у рату у који је намеравала да загази нападом на Србију, Немачка поднети терет ратовања са Русијом и да ће заштитити њено северно крило. Међутим, Немачка је главнину својих трупа употребила на западно бојиште против Француске што се показало спасоносним за српску државу. Аустро-Угарска је из тог разлога већи део својих елитних јединица усмерила на руско ратиште, чиме су војни ефективи припремани за напад на Србију преполовљени. Уследиле су велике ратне победе 1914, омогућене интервенцијом руског цара и непосредним последицама које су из ње произишле. Углед мале словенске државе на Балкану вишеструко је порастао у очима савезника. О српским победама и српском оружију писали су и немачки листови који су јој одавали признање и дивили се њеним успесима.
У току пролећа и лета 1915, Немачка и Аустро-Угарска су донеле и разрадиле план о заједничком нападу на Србију, којим се укључује и Бугарска. Аустро-Угарска својим расположивим трупама није могла сама да сломи свог храброг противника. У току 1915, Немачка је на страну централних сила успела да приволи Бугарску. Русија и Бугарска су током XIX века градиле пријатељсто које се заснивало на словенству и православљу. Као заштитница свих православних хришћана, Русија је издејствовала формирање бугарске егзархије, нешто касније уједињење са Источном Румелијом, и деценијама била заштитник бугарских интереса. Објава рата Србији била је изненађење за Русију, која је са правом могла да тврди да је то акт незахвалности и издајства. Руски цар Николај је писао: “Објављујемо свим нашим верним поданицима, да се бугарска издаја словенске ствари – мучки припремана од почетка рата, а што се сматрало за немогуће – остварила. Бугарске су трупе напале нашу верну савезницу Србију, окрвављену у борби против јачег непријатеља“. Убрзо потом уследила је и објава рата Бугарској од стране Русије 19. октобра 1915.
У јесен 1915, Србију је са запада напала аустроугарска 3. армија, са севера немачка 11. армија, а са истока бугарска 1. и 2. армија: око 800 хиљада војника на челу са фелдмаршалом Август фон Макензеном. Србија је непријатељу на развученом фронту могла да супротстави око 300 хиљада људи на фронту од око 1000 км. И поред јуначке одбране расположивих српских трупа и великих жртава војски Централних сила, Срби су били приморани на одступање. Затварањем Качаничке клисуре од стране бугарских јединица спречена је могућност повезивања српске војске са савезницима у правцу Солуна. Краљ и влада одлучују да крену у повлачење преко Албаније. У тим данима, судбоносним за српски народ савезничке државе су стављене на тест. Њега је прошла једино Русија. Наиме, српска војска је преко албанских гудура избила на море, изморена, изгладнела, доведена до крајњих граница људске издржљивости. Још новембра 1915, када се српска влада одлучила на повлачење, телеграфисано је свим савезничким силама о правцима кретања српске војске и неопходностима у храни и одећи. Децембра 1915, када су се остаци српских јединица почели појављивати на албанској обали, савезничких бродова није било. Француска и британска страна послала је одређене количине намирница и одеће које је Италија имала да бродовима проследи српској војсци. Италија је због својих личних интереса и због сталне бојазни од српског избијања на Јадран траљаво и недоследно извршавала транспорт материјала српској војсци. Након потапања једног италијанског брода у водама Јонског мора, Италијани су саопштили да ће транспорт и снабдевање бити извршено јужније од позиција прикупљања српске војске, што је значило још неколико дана марша и нових српских жртава. Када је руски цар Николај дознао за однос савезника према Србима, ултимативно је запретио да ће уколико се настави срамни третман према савезничкој српској војсци, Русија моментално изаћи из рата и потписати сепаратни мир са Немачком. Савезничке силе су овим подстакнуте и узнемирене извршиле транспорт хране, одеће и других неопходних средстава српској војсци и припремиле пребацивање на Крф које је реализовано почетком 1916. Српска војска се ускоро опоравила и већ се на пролеће концентрисала на Солунском фронту. Да је интервенција руског цара изостала, судбина српске војске била би неизвесна а даљи наставак рата доведен у питање.
Руска империја је 1917. ушла у ковитлац великих унутрашњих немира који су са собом однели и руску царску породицу. Бољшевици су октобра 1917. преузели власт и наредили погубљење заточене царске породице. У Јекатаринбургу, у кући Ипатијевих они су провели своје последње дане где су и стрељани. Српски народ има много тога да захвали свом искреном пријатељу, последњем руском цару. У историји је општеприхваћено мишљење да у политичким односима нема осећања већ су интереси главна инстанца и спона која условљава и одлучује. То је свакако истинито, будући да је проверено чињеницама и историјским током који о томе сведочи. Међутим, случај цара Николаја и његовог односа са Србима показује и да је у тој искључивости могућ преседан. Да српски народ није заборавио свог добротвора сведочи и споменик цару Николају II у Београду, постављен 2014, на тргу Александров, на месту где је била амбасада Царске Русије. Важно је истаћи да је Србија једина држава осим Русије, чија престоница има изграђен споменик цару Николају II Романову, свом великом заштитнику.