Глобализација културе: ЗА или ПРОТИВ?

Глобализација је комплексан процес економског, политичког, војног, технолошког, културног и еколошког повезивања и умрежавања човечанства у такозвано светско друштво. Свој полет доживљава у 20. веку захваљујући развоју мултинационалног капитализма, софистициране технологије, информатичке револуције, масовних медија, учесталим миграцијама светског становништва, доприносећи развијању нових форми повезивања људи и земаља широм света. Већина становништва глобализацију перципира превасходно као економски процес, занемарујућу значајан утицај који она остварује у области културе.

Културна глобализација подразумева остварење мултиетничког и мултикултурног друштва, заснованог на нормативном и вредносном прихватању различитих модела културе, од којих ниједан неће бити доминантан и где ће сви бити упућени на суживот или међусобну сарадњу и прожимање (интеркултурализам). Глобална култура је она култура у којој се разлике уважавају, али се не стављају у први план. Ево једног сликовитог описа: то је „култура у којој се зна, али се ставља у заграде, да је пица специјалитет италијанске кухиње, а да је кока-кола амерички напитак. У глобалној култури престаје да буде важно то што је гулаш традиционално мађарско јело, будући да је доступно свакоме на планети. Небитно је што „суши“ долази са јапанског стола, када се може сервирати на свим контитентима, што су ратлук и баклава „чисто“ турски специјалитети, јогурт бугарски млечни напитак, а „узо“ грчко национално пиће. Национално порекло наведених јела, посластица и пића није спорно и не доводи се у питање. Али оно престаје бити битно у глобалном контексту јер је све поређано као на „шведском столу“ са кога се свако може послужити оним што жели – без обзира на његову расну, националну, родну, конфесионалну или ма коју другу припадност.

 

Однос на релацији глобализација – култура није једноставно проценити и готово да не постоји коначан одговор на питање води ли она ка интеграцији (повезивању) или дезинтеграцији (нарушавању) појединачних култура. Научни и теоријски приступи су разнолики и крећу се од одобравања и одбране глобализације (наглашавајући да она шири свест о различитостима и културним посебностима, подстиче међукултурне контакте и комуникацију), па све до отвореног отпора и беспоштедних критика овог процеса (заснованих на ставу да се глобализацијом фаворизују велике и моћне државе на рачун неразвијених, малих и сиромашних земаља). И заиста, обе стране имају постојане аргументе за своје тврдње, те се у анализирању овог феномена не смемо стриктно држати крајности које ове две струје (глобофили и глобофоби ) заговарају – истина је негде на средини. Морамо бити свесни погодности, али и опасности које глобализација са собом носи. Глобофили наглашавају да глобализација отвара бројне могућности за исказивање партикуларног, што поткрепљују чињеницом да саме Сједињене Америчке Државе, као „микрокосмос данашњег човечанства“ одакле се глобални трендови шире, представљају сушту супротност културној монолитности јер се састоје од мноштва различитих етничких и културних група. Укратко, присталице глобализације верују да умрежавање читавог света води ка излечењу болести зване национализам и етноцентризам, унапређењу дијалога са другим културама уз међусобно уважавање разлика.

Са друге стране, глобофоби сматрају да је глобализација само синоним за неоимперијализам, односно американизацију читавог света, јер не признаје аутохтоност локалних култура, спутава националне интересе и утиче на губитак разноликости. За Жана Бодријара, глобализација представља процес хомогенизације (уједначавања) који води рушењу аутентичности и хетерогености (разноврсности). Овакве тврдње нису неоснованe, имајући у виду уједначавање животних стилова и културних потреба посредством масовне, популарне културе чији су производи присутни у готово свим друштвима на планети, без обзира на њихове националне културне разноликости (књиге и филмови о Харију Потеру, музика „Ролингстонса“, Facebook, McDonald`s, Coca-cola и др. постали су део свакодневног живота људи широм планете остварујући огромну зараду). Наоми Клајн је писала да тржиштем вођена глобализација не жели различитост, него управо супротно. Њени су непријатељи национални обичаји и навике, локалне марке и различити регионални укуси. „Противљење голобализацији може бити условљено и осећањем да глобална „обичајност“ и „хибридна“ култура потискују или дискредитују традиционална веровања“. Чињеница је да се са продором неолиберализма и конзумеризма шири својеврсна стандардизација и економизација којима се култура претвара у робу. Последица тога је да се широм света моделује једнострани образац развоја и занемарују варијатети многобројних култура. На удару таласа глобализације налазе се, пре свега, „мали“ народи који глобализацију виде као продор „културног империјализма“, који угрожавају особености њихове културе и успостављају владавину најбогатијих и најмоћнијих актера који су иницијатори овог процеса. Антиглобалисти сматрају да глобализација урушава националне културе, традиције, обичаје и митове који скупа чине културни идентитет једног народа.

Став о глобализацији у једном друштву у великој мери зависи од политичке и економске климе и развојних стратегија. Национална култура се запаљивом политичком реториком може злоупотребљавати у корист очувања власти, алудирајући на национална осећања, култ предака, славну историју и богату културу. На тај начин ствара се основа за успостављање нетрпељивог и непријатељског односа према другима и другачијем. Узмимо за пример Северну Кореју, затворену, диктаторску државу која унапред одбацује сваку новину која долази са Запада, у њој превладава негативан дискурс о свему што је ван њених територијалних, политичких и културних граница. Глобализација није противник националне културе, затвореност и гард према истој није начин да се одбрани особеност једног народа. Проблем настаје када се неселективно, некритички усваја све што се пласира као ново, модерно, популарно, чије год оно било и одакле год оно дошло.

„Живимо у свету у којем се трансформише скоро сваки аспект онога што чинимо. Било то добро или лоше, упадамо у један глобални поредак који нико у потпуности не разуме, али чије последице осећамо сви“. Култура свакодневног живота постаје све више култура света, у којој је важно културно повезивање и сарадња са другима уз очување сопственог идентитета и специфичности. При свему томе суштинско питање је како бити „исти, посебан, слободан, бити само свој“.