Говори српски да те цео свет разуме

Пројекат „Online учење српског језика“ представља једну другачију идеју учења нашег језика – српског језика као завичајног. После датог одговора на питање шта је то завичај и да ли му се наши људи у дијаспори радо враћају, долази питање о познавању језика тог завичаја. Краја одакле су корени. Места где су проговорили, проходали. Јабуке које су као деца крали у суседној башти. Већина друге генерације познаје српски језик и њиме се користи, али шта је са оном трећом, четвртом генерацијом? Овај пројекат ми је помогао да добијем одговор на то питање, из прве руке.

Мој „првенац“ био је младић из Беча, тачније из околине Неготина. Први контакт није успостављен на енглеском (иако сам мислила да ће бити), већ на течном српском језику. Наравно, много је другачије када ученик са којим радите већ добро познаје српски језик, али не треба се плашити ни рада са онима који не знају ни реч. Треба се само сетити оних тренутака када сте сами први пут кренули да учите неки непознати језик.

Падежи, мешање неких гласова (углавном су то африкате: ч и ћ, џ и ђ), ред речи у реченици, неправилна компарација… све то нестане оног тренутка када се ученику стави до знања да се све те неправилности могу исправити. Када се поставите онако како треба, ученик се неће плашити да говори језиком којим говоре његови родитељи. Овај пројекат и ми који радимо на њему, пружамо могућност опуштености и слободе говора. Не постоји оно што није тачно, већ оно што се може рећи на лепши и правилнији начин. Када је ученик изговорио деминутив именице новчаник као „новчанчић“, ја сам се искрено насмејала, али када погледате није то толико погрешно – то је знак да ученик разуме да су деминутиви умањенице и да се завршавају на –ић, те грешка није велика, само је потребно исправити је и усмерити ученика на прави пут.

Као што рекох, младић из Беча, студент, запослен, креативан и ажуран. Родитељи су желели да научи српски језик и уз њих је, од малена, и учио. Научио је да чита ћирилицу, али не и да је пише, те смо на курсу учили и да пишемо на овом српском предивном писму. Зашто сам овај текст насловила како сам га насловила? Зато што када сам први пут ученика упитала зашто жели да учи српски језик, одговорио ми је: „ Да бих могао лепше и више да разговарам са својом баком и деком који су у Србији.“ Дакле, мисли и размишља о својим коренима. Међутим, у току курса, поставила сам питање које се тиче комуникације у друштву, конкретно друштву које чине млади чији корени такође вуку из Србије, и била сам изненађена одговором ученика да се у тренуцима дружења, говори немачки, и да су ретки сусрети који крену са комуникацијом на српском језику, кажу: „Чудно нам је да разговарамо на српском.“

Моје мишљење је да кад год имају прилику, наши људи из дијаспоре, треба да искористе да међусобно разговарају на српском језику. Тако неће заборавити језик који их веже за земљу из које су отишли у потрагу за надом, срећом… Неће заборавити обичаје, историју, културу наше дивне Србије. А верујте, то је оно што је битно. Не изгубити идентитет. Не откинути се од свог корена. Од свог огњишта.

Овај пројекат је само један део живота људи из дијаспоре/у дијаспори који чува од заборава њихову везу са завичајем. А можете ли замислити тек срећу и узбуђење људи који желе да уче наш језик, а немају ништа што их веже за Србију? То је оно што треба да вас подстакне да се придружите овом пројекту. Спас од заборава. Љубав ка завичају. Србија која вас воли где год да сте.