Јефимија: српска деспотица, песникиња и монахиња

Живот нам никада не даје више него што можемо поднети, а некада је баш бол најбољи пут до спознаје. Име монахиње Јефимије јесте симбол боли, али и симбол љубави. Као деспотица Јелена и монахиња Јефимија спојила је пролазност и вечност, веру у живот и пркос смрти. Била је сведок даровитости судбине и сведок њене свирепости. Била је деспотица, прва жена писац старе српске књижевности и мајка. Од самог рођења имала је све предуслове за успешан и срећан живот онога доба, али њена судбина учиниће да остане упамћена као једна од најтрагичнијих личности српске духовне и књижевне историје.

Рођена је око 1350. године као Јелена, кћи угледног властелина, кесара Војихне. Удала се за серског деспота Угљешу Мрњавчевића са којим је убрзо добила сина. Живот је деспотици Јелени лако могао бити велелепан, богат, испуњен срећом и смислом. Али срећа и благостање младе деспотице бејаху краткога века. У изузетно кратком временском периоду живот јој је сручио на леђа свe бреме нимало милосрдне судбине. Са свега 22 године суочила се са најтежим животним недаћама које се могу догодити једном човеку. Изгубила је све што је имала, све што је испуњавало и чинило живот смисленим. Изгубила је породицу, имање, приходе и државу. Најпре јој умире отац, потом и син, а на крају губи и супруга Угљешу у бици код Черномена 1371. године. Али оно што је засигурно оставило највећи траг и обележило њен целокупни потоњи животни пут јесте управо трагични губитак четворогишњег сина.

 

Оно што би многе одвело у очај и духовну пустош, Јелену је одвело на пут духовности. Изабрала је пут љубави онда када је изгубила све што је волела у животу. Изабрала је пут вере онда када би обичан човек изгубио сву духовну снагу и поклекао пред изазовима разочарења. Изабрала је светлост онда када би се многи изгубили у безизлазној тами беспућа. Пркосећи смрти, изабрала је живот, и потпуно митски, попут феникса, створила је вечну бесмртност себи и својим најмилијима. То је оно по чему се разликује телесно и духовно у човеку и управо то је оно што разликује Јелену од Јефимије.

Прешла је пут од младе деспотице до удовице, прогнаника, сироте монахиње… Након недаћа окрутне судбине, а по обичајима средњега века, замонашила се узевши монашко име Јефимија и отишла у државу кнеза Лазара, где је пронашла уточиште. Живећи на двору кнеза Лазара постаће сведок многих страдања свога народа, укључујући и Косовску битку 1389. године, када након свега, губи и свог тадашњег заштитника, кнеза Лазара.

У то зло доба остаје на двору у Крушевцу одлучивши да сада буде подршка и потпора царици Милици, која ће се након смрти Лазареве, такође, замонашити и примити монашко име Јевгенија. Јелена је добро познавала грчки, целог живота се кретала у друштву учених црквених људи, била је вишеструко талентована и надарена. Царица Милица је веома држала до њеног мишљења, нарочито када је реч о вођењу политике и управљању државом, а Јелена је несумњиво имала пресудан утицај и у васпитавању Миличине деце – Стефана Лазаревића и Јелене Балшић, који су веома рано показали уметничке таленте и склоност ка књижевном раду и образовању. Сву своју неостварену мајчинску љубав Јефимија је сада пренела на Миличину децу, млађаног кнеза, а потом и деспота Стефана, који ће је у више наврата касније назвати деспотицом, госпођом и мајком.

Две монахиње убрзо ступају у одбрану младога Стефана, још увек незрелог и недовољно спремног за управљање државом. Истиче се њихова дипломатска мисија, када Јелена и Милица заједно одлазе у Сер тадашњем султану Бајазиту, како би оправдале и од клевета одбраниле младога Стефана, који је тада био заточен на двору султана Бајазита и оптужен за неверство и планирану издају. Осим тога, монахиње ће овај сусрет искористити и како би измолиле да се мошти Свете Петке пренесу у Србију.

Јефимијина мудрост и речитост блиставо је доказивана у свему што је радила или наумила. О њеној мудрости говорили су многи, а Констанин Философ је хвали и описује речима: „Ва многих глаголаних и вештех мудрејштија сушти.“ Вредно је споменути спремност и снагу ове понизне жене која је била вољна да, сада као убога и сирота моханиња, хода градом у коме је некада била деспотица и господарица и да у оној истој некада својој палати, моли за милост султана Бајазита, који јој је уништио земаљски живот.
О образовању и надарености Јефимијиној довољно говоре и текстови које је саставила, а који се данас сматрају и делима примењене уметности. Овим својим делима Јефимија је обезбедила бесмртност свима онима које је бескрајно волела и којима је посветила своје текстове, а тиме, поред осталог, и српски народ обавезала на вечни наклон и поштовање. Иза себе оставила је три записа која данас читамо као поезију, те Јефимију можемо сматрати и првом песникињом у Срба, и првом женом – писцем. Њена дела спадају међу најзначајније странице српске средњовековне књижевности. То су, заправо, Приношенија које је Јефимија израдила за манастире Хиландар и Раваницу.

Сви њени текстови састављени су на материјалу који није папир: угравирани у позлаћене плочице или извезени на платну, те се с пуним правом сматрају и делима примењене уметности. Први од текстова, Туга за младенцем, посветила је свом трагично преминулом синчићу, Угљеши. Текст је угравиран у двострукој иконици, у две позлаћене сребрне плочице украшене бисерима и драгим камењем, које је Јефимија приложила Хиландару. На једној иконици приказана је Богородица са малим Христом представљајући симбол љубави и мајчинства. Сам текст је заправо молитва и састоји се из две дуже, изузетно емотивно обојене реченице. Јефимијина молитва није конвенционална и апстрактна. У канон молитве који је према византијској традицији готово увек у општим местима, Јефимија уноси дирљиви лични тон и конвенционалну форму молитве преноси на план личног и конкретног. Она је неутешна мајка, признаје да је „природом матерњом побеђена“ и да не може обуздати бол за преминулим дететом – своју тугу за младенцем. Обраћа се Богородици преносећи незацељену рану коју је њеном целом бићу нанела смрт – она смрт коју је углeдала на својим родитељима и на своме сину, на онима који су је родили и на ономе кога је родила.

Други њен запис, Мољење Исусу Христу, такође, одликује лични молитвени тон. Реч је о запису на завеси за царске двери, намењеном и овога пута Саборној цркви у Хиландару. Запис је извезен златном и сребрном жицом и свиленим концем плаве, смеђе и црне боје. Сматра се једним од најлепших везова у српској уметничкој традицији. У везу су израђени ликови Исуса Христа, Јована Златоустог и Василија Великог. При дну записа извезла је текст своје молитве, за коју се надахнула речима византијских писаца Симеона Новог Богослова и Симеона Матафраста из молитава пред причешће.

И, коначно, у време непосредно пред битку код Ангоре, када су Стефан и Вук Бранковић као Бајaзитови вазали отишли преко мора у борбу, Јефимија је саставила Похвалу кнезу Лазару, своме заштитнику и „новом мученику“. Ово дело, више од осталих, учиниће Јефимију првом песникињом, будући да је у целини изворно песнички текст извезен златном жицом на црвеном атласу, са намером да буде покров за ковчег са моштима кнеза Лазара. Јефимија је покров наменила Лазаревој задужбини, манастиру Раваница. Спој личне и опште трагедије, у савршеном складу уздржаног израза, уздиже ово Јефимијино дело у ред најлепших текстова српске књижевности уопште.

Јефимија се захваљује мртвом кнезу што је као странкињу примио и „исхрањивао изобилно“, а потом га и моли да „утиша љуту буру њене душе и тела“ суоченим са трагедијом и увек изнова страхујући за себе и ближње, за цео један народ. Овај њен текст излази из редa похвала – он је исповест несрећне и скрхане жене, али и родуљубива песма.
Јефимија је умрла 1405. године и сахрањена је у манастиру Љубостиња, где и данас почивају њене мошти. Својим животом и радом учинила је да сви српски нараштаји поклекну пред њеним именом. Њен значај за културно наслеђе наше земље засигурно је вечан и немерљив, а Јефимија ће са плана личног прећи у архетип трпљења и борбености нашега народа. Деспотица, монахиња и прва песникиња у Срба, Јефимија ће заувек остати симбол снаге, ума духа и љубави.