Kaко све што стварамо ствара нас?

Добро је кад човек Добро је кад човек бачен у зубе губилишта врисне: ,,Пијте какао Ван-Хутена!“

Навадени стихови Владимира Мајаковског инспирисани су новинским чланком о човеку који је прихватио да на извршењу своје смртне казне промовише познату холандску какао фирму Ван Хутен како би му иста, након тога, материјално обезбедила породицу.

Ово је само један од многих примера где се јасно види да уметничка дела директно могу бити инспирисана дегенерацијом друштвених вредности и директним атаком на морал и ум.

Једна од интерпретација човековог стваралаштва јесте да оно проистиче из потребе да се свет обликује према себи услед незадовољства реалношћу. Ипак, није свака реалност омогућила уметнику слободу изражавања, већ је он био приморан да се приклони актуелним нормама. Да ли се онда може рећи да дела стварана у догматичној атмосфери, где су уметници били приморани да своја дела представе прикладно доминантној клими, имају мању вредност него она стварана у ,,слободнијем“ периоду или под заставом револуције? Питање је можда бесмислено, јер је и сама компарација уметности и стилова неправедна и под велом субјективности, међутим оно што се жели истаћи јесте она истина која стоји иза и ван самог дела. Другим речима, да ли је утицај времена и друштвених захтева омео уметника у апсолутном изражавању својих мисли и осећања или је делу дао потпуно нову и узвишену димензију?

Један од могућих одговора зашто је то тако даје социолог Никола Божиловић у свом есеју Есенцијални разлози вечног трајања уметности: Историјска, социјална ситуација може таквом делу омогућити или неомогућити егзистенцију, али му, сасвим извесно, не може одузети ни поништити уметничку вредност. Та вредност остаће у делу као његова иманентна истина која ће се испољити у неким каснијим, повољнијим и хуманијим временима. Право уметничко дело је трајно у смислу историјског, временског трајања и универзално је по обухватности и комуникабилности. Због тога његова унутрашња вредност не може бити негирана неким спољашњим и периферним разлозима.

Без поговора ток уметности најпрегледније се може пратити кроз смену праваца, који су је у своје време обликовали. Са друге стране, многи правци настали су из чистог, али неопходног бунта, видевши маштање и стварање као једино оружје против сурове, загушљиве реалности. Прво што пада на памет може бити јављање панк поткултуре настале седамдесетих година прошлог века. Тај ,,уради сам“ музички правац супротставља се устаљеним социјалним, политичким и економским принципима друштва. Својом једноставношћу и ниским захтевима у погледу познавања музике контрирао је раскошном и разметљивом свирању и извођењу дотадашњих рок бендова. Међутим, побуна у стваралаштву није увек тако гласно одјекнула, већ је за испуњење својих циљева морала да сачека.

Плесачице у оригиналним костимима на премијери балета, 1913. године Балет Игора Стравинског Посвећење пролећа први пут изведен је у Паризу 29. маја 1913. године, у кореографији Васлава Нижињског и продукцији Сергеја Ђагиљева. Дело је изазвалодо тада невиђене реакције публике, које су прерасле у најпознатије нереде у историји класичне музике. Наиме, за време премијере, балет је од самог почетка, наишао на непробојни зид предрасуда у односу на ново и страно, што је резултовало прво негодовањем, а затим кулминацију доживело изливима беса и насиљем. Све ово, међутим, ауторе није омело да балет доведу до краја. Поред тематике која извориште има у паганским ритуалима старе Русије и потпуне револуције у компоновању, оно што такође доприноси провокативности овог дела јесте и сама сценска изведба и кореографија Нижинског. Он је спојио традиционални фолклор са психички мрачним и поремећеним. Покрети плесача били су склоп гестова деце и психичких болесника, и неретко животиња и машина. Након више од века, није се спустила прашина коју је ово дело за собом дигло. Зид код публике новим извођењима није претерано ослабљен услед перзистирања малограђанске перцепције. У прилог томе иде тврдња Ортега и Гасет да се уметност ,,аристократски“ дели на две групе људи – оне који разумеју и оне друге.

Некадашњи главни принципи уметности: симетрија, склад, хармонија и уравнотеженост, замењени су својим антиподима. Долази до потпуне промене значења лепог и ружног, које сада могу да постоје заједно, да се више међусобно не искључују. Догађа се, просто речено, растурање реалности где уметност први пут не пати за признањем, разумевањем и прихватањем публике. Уметник сада одговара самом себи,  а његов однос према делу се може протумачити као нека најчистија форма ларпурлартизма.

У публикацији Уметност, креативност, комуникација, Божиловић каже да судбину укуса дели и естетска комуникација, имајући у виду пре свега естетску поруку која је у прошлости била доста приступачнија и јаснија услед ортодоксније форме. Успешност комуникације била је извеснија и сигурнија, за разлику од савременог неструктурираног изражавања које у тумачењу допушта многозначност па компликује комуникацију. Д. Јеремић, када је у питању дистинкција модерне и класичне уметности, наводи да је модерна много разноликија и противречнија: …класична уметност је слична Земљи осветљена светлошћу Сунца око кога се окреће, а модерна уметност је налик на хиљаду звезда које зраче својом сопственом светлошћу. Поимање уметности на овај начин узима маха у периоду после другог светског рата, авангарда и експерименталност улазе у уметност и долази до промене форме и садржаја. Композитор ништа не компонује, извођач ништа не изводи, публика слуша тишину – суштина је капиталног дела експерименталног композитора Џона Кејџа – 4 минута 33 секунде.

4.33 Џ. КЕЈЏ

Као облик духа и значајна сфера човекове креативности, уметност је мењала  изражајне форме, стилске и садржинске карактеристике, налазивши различите приступе у кореспонденцији са публиком. Комуникабилност једног дела није детерминисана могућношћу његовог разумевања, јер као што је већ наведено, оно зависи умногоме од времена у коме је настало и у коме се посматра. За илустровање ове тврдње чини се пригодним пасус из књиге Балкан Исидоре Секулић: Уметник малог народа, Симеон Столпник, стоји на танком стубу изнад хаоског колебања догађајних елемената, и колеба се и сам. Ти уметници стварају увек претешко и никад савршено. Ти уметници и воле несавршенство, јер још не знају и не воле занат стварања, и не воле довољно ни овај живот у којем седе остраг. Они негују несавршенство у усавршавању, јер је то симбол њихових живота и судбина: имање и немање, чар и бол, одмор па умор. Али, може ли то знати и разумети онако како ми то знамо и разумемо наш пријатељ Енглез? Ауторке овог текста уз личну одговорност, извлачењем приложеног из целине, ослобађају одређене појмове њиховог примарног значења, а на Вашу одговорност стављају даље тумачење!