Култура као оно што се подразумева

Култура је појам који садржи мноштво значења, тако често коришћен на различите начине да је јако тешко објединити кроз просту дефиницију све оно што спада у домен културе. Рејмонд Вилијамс, велшки књижевни критичар, рекао је да култура спада у једну од две или три најкомпликованије речи. Полази од тога да се она првобитно односила на култивацију усева и животиња, као агрикултура (култура – лат. colere, cultus – обрађивати поље, неговати земљу), док се у 19. веку више односи на уметност, односно на књижевност, сликарство, балет, позориште. Иако различита, оба одређења деле сличну конотацију, тј. значење. Култивација је повезана са побољшањем, припитомљавањем, стварањем цивилизованих особина које често проналазимо у уметности. Ми не читамо само због задовољства, ми то чинимо зато што нас то „побољшава“. Наравно, многи ће рећи да „побољшање“ зависи од онога шта читамо. Јелена Бачић Алимпић нам може пружити задовољство, али нас не култивише на исти начин како то ради Иво Андрић. Међутим, када говоримо о култури, њен утицај је много обухватнији, она представља много више од једног свесног процеса којим човек жели да се култивише, или да промени природну средину и тиме покаже своју надмоћ. Култура је широко распрострањена у друштву и она тежи да се преноси са генерације на генерацију, она није само индивидуални начин усавршавања, она је колективна и не ретко толико усађена у нама да је некад нисмо ни свесни. Узмимо за пример сам начин комуникације у једном друштву: тачно се зна на који начин и каквим тоном треба да се обраћамо другима, у ситуацији када неко почиње да вам се обраћа јако гласно или „урла“ на вас без икаквог повода, бићете збуњени, јер знате да то није уобичајени и друштвено прихватљив начин на који се разговара. Можемо замислити ситуацију у којој вам неко приђе на пар сантиметра од ваше главе, повлачићете се уназад јер знате да то није прописна даљина са које се разговара. На различит начин ћемо разговарати са професорима или пријатељима, родитељима или странцима, у кафани или цркви. Али знаћемо када, како и где би требало комуницирати управо зато што смо преко културе (социјализације) усвојили заједничке обрасце и правила комуницирања која ми сматрамо нормалним.

У најширем смислу, култура се одређују као начин живота, али то не значи да културу треба видети само као скуп правила, обичаја или умећа која се преносе са генерације на генерацију у неком друштву. Култура се такође односи и на начин размишљања, перцепције, обликовања одређених схватања, као и на читаву једну ризницу значења која су распрострањена у култури једног друштва. Постоји читав низ друштвено усађених културних кодова које ми узимамо „здраво за готово“, не доводимо их у питање, иако можда нема неког рационалног разлога зашто би се баш тако понашали и зашто би баш на такав начин мислили. Ово се нарочито може видети на примеру појединих обичаја, који често опстају услед дугогодишњег, вишевековног практиковања, чак и онда када изгубе сврху и смисленост у савремености. Узмимо пример пољупца – наша култура гаји слику о чистоти пољупца као израза нечега лепог, пожељног, само по себи разумљивог и нормалног начина да двоје људи размењују нежност. Сигурно је да пољубац, уколико је пожељан, изазива осећање лепог, али разлог зашто парови у својим интимним везама придају значај пољупцу не лежи у људској природи. Осим емоција, кроз пољубац људи преносе значајан број бактерија, па би се рационално, медицинским аргументима, такав вид размењивања нежности тешко могао оправдати. Такође, пољубац није универзалан начин исказивања љубави (Ескими се, на пример, додирују и трљају носевима), љубљење историјски није учестала пракса размењивања нежности, нити је данас присутан у свим културама, неке га сматрају одбојним и непожељним. То нам показује да у култури постоје низ правила и схватања које ми не доводимо у питање, не тражимо неки рационалан разлог за то, већ просто подразумевамо да је то тако. Тако је и са начином исхране, на пример зашто је некултурно јести одређена јела прстима? Тешко да можемо говорити о хигијенским разлозима јер бројне друге ствари је дозвољено јести рукама (воће, поврће, риба). Ти културни кодови су толико дубоко усађени у нашу идеју нормалног, да не само да нас приморавају да се понашамо на одређен начин, него изазивају гађење, стид и нелагодност уколико видимо неког другог да одступа од онога што сматрамо нормалним.

Норберт Елијас, немачки социолог, у свом делу Процес цивилизације, говори да се развој цивилизације може огледати кроз интериоризацију норми, уочава низ промена у понашању чије порекло види у дворској култури, којом су горњи слојеви желели да се дистанцирају од доњих. Тако уочава и промену односа према голотињи, где се људи током дугог периода нису стидели голотиње, она је била редован призор у јавним купатилима, чак су људи наги или оскудно одевени пролазили пут од куће до градског купатила. Тако је слично било и са спавањем, била је широко распрострањена пракса спавати наг. До значајних промена долази у XVI, XVII, XVIII и XIX веку, првенствено међу горњним, а потом и међу доњим слојевима

Видимо да култура није статичан и цементиран образац који се не може мењати, она се кроз историју непрестано обликује и потврђује кроз друштвену праксу. Осим што учи своју културу, човек је и њен стваралац, њен носилац и њен корисник. Култура садржи читаву ризницу значења и идеја кроз које се ми обликујемо и кроз које нас друштво обликује. Па чак и слобода, коју многи виде као нешто природно и својствено човековој природи јесте плод културе. Човек по природи није слободан, он је биће нагона и одређен је њиховим тренутним задовољењем, ту нема слободе. Тек култура успева да се супротстави природи човека и натера га да живи у складу са вредностима и нормама које је створило друштво (да своје физиолошке потребе за храном, водом, за сном, размножавањем и др. задовољава на много богатије, разноврсније и садржајније начине од животиња). На тај начин, култура даје смисао човековом постојању, омогућава му да укроти своју природу и организује живот у заједници. Човек који је одвојен од друштва и културе и од малена живи сам у природи (пример такозване „дивље деце“) не може познавати ни језик, а камоли тек упознати се са идејама слободе, доброг, нормалног, према којима ће касније градити своју култивисану личност. Слобода је условљена развојем друштва и његове културе па је зато и на различит начин схватана.
Постоји опасност од тога да се културне разлике (изражене и у доживљавању онога што се сматра „нормалним“ у неком друштву) обележaвају и утемељују као природне. Резултат тога су бројне идеологије као што су расизам, сексизам итд., које на тај начин желе да сачувају свој повлашћен положај као природно дат (идеја супериорности и доминантности беле расе над црном, мушкараца над женама и сл.). Због тога је важно знати да је култура нашироко распрострањена у друштву и, често без јасне свести о томе, утиче на начин нашег размишљања и понашања, често се одређени културни обрасци подразумевају и некритички прихватају јер их сматрамо нормалним, природно датим, а у ствари су резултат дугог друштвеног практиковања кроз бројне и разноврсне културне праксе. Другим речима, нешто није усађено у културу зато што је нормално, него је нормално зато што је усађено у културу.