Култура у функцији развоја градова

Град се кроз историју може препознати као место где се у највећој мери одлучивало о развојним токовима одређених друштава, дешевања која су се одвијала у градовима неретко су одређивала читав ток друштвеног кретања. То је последица концентрације најважнијих економских, политичких и културних делатности у граду као месту друштвеног динамизма и социокултурног плурализма. Није случајно што је ренесанса имала своје најснажније упориште управо у градовима.

Иако се мења под утицајем осталих друштвених промена, култура и сама припрема, стимулише и усмерава те промене. Развој предвођен културом настоји да направи баланс између раста и развоја, односно постизање истовремено економски мерљивих резултата (прилив инвестиција, запошљавање, раст потрошње) и културно и социјално релевантних резултата (очување културне баштине, афирмисање савременог уметничког стваралаштва, социјална кохезија, квалитет животног окружења, демократичност у приступу највишим културним, хуманим вредностима и слободама). Култура се раније често сагледавала као део јавних трошкова, а не као део економије у развоју. Тек су током 80-их и 90-их година 20. века, бројни економисти у култури показали да сваки евро уложен у културу доноси осам евра прихода локалној заједници. На пример, допринос фестивала, карневала, сајмова, изложби и др. постао је значајан за испитивање економских ефеката културних политика и пракси. У високо глобализованој светској економији, где је капитал мобилан и тражи најповољније место за настањивање, градови морају стварати специјалне стратегије како би омогућили укупан просперитет, како у економском, тако и у културном и социјалном смислу.

Издвојићемо четири главна разлога, на које указује Милена Драгићевић-Шешић (2009), зашто су култура и културне политике толико важне за општи успех управљања градом. Прво, значајне су из разлога што могу допринети да се у граду, као окружењу где проводимо живот, добро осећамо. Осећати се добро значи имати поштовања за град, његову прошлост, као и за главне стубове његовог културног идентитета, што пак даје осећај сигурности и задовољства. Друго, квалитет културног живота значајан је мотив како за саме грађане, тако и за врхунске менаџере и предузетнике, који су већ постигли успешне пословне резултате, да остану да живе у неком граду. Ово је повезано са осећајем квалитетног живота и високим животним стандардом, који се не мери само висином зараде већ и квалитетом образовних и културно-уметничких установа у граду, ширином културних могућности за задовољење културних и других потреба, испуњење слободног времена и сл. Треће, развој креативних индустрија[1] јесте предуслов за запошљавање образованог и креативног становништва, за проширење пословања постојећих институција и организација, за подизање нивоа општег квалитета производње. Четврти разлог тиче се изградње спољашњег имиџа града, могућности да град постане познат и примамљив у ширим регионалним и међународним размерама. Многи светски градовима изградили су препознатљив имиџ управо захваљујући неком производу, културној институцији или манифестацији (Оксфорд и Кембриџ по универзитетима, Франкфурт по сајму књига, Париз, Фиренца, Беч и Сан Петербург по музејима, Минхен по сајму пива, Цирих по чоколади и сатовима, Венеција и Рио де Жанеиро по карневалима и сл). Због тога се културне политике великим делом усресређују на брендирање, односно рекламирање града и његових потенцијала, у тежњи да се одређени град учини што препознатљивијим у глобалним размерама, тиме и пожељнијим за живот, инвестициона улагања и туризам. Како се културни капацитети препознају као ресурси друштвеног развоја и развоја градова показује пример Француске и познатог музеја Лувр. Најбогатији музеј света 2005. године отворио је свој огранак у Ленсу, најсиромашнијем граду Француске. Овај мали, пропали рударски градић на северу Француске, као и читава регија у којој је смештен, отварањем музеја Лувр-Ленс потпуно су економски оживели, будући да је забележен број од 400.000 посетилаца/туриста само у прва три месеца након отворења музеја.

Очигледно је да културне политике и пројекти у великој мери могу допринети оснаживању градова, односно, његовој урбаној ревитализацији. Међутим, стратегију за културни развој не треба видети само као средство за остваривање профита, треба нагласити и важност развоја културне партиципације, креативности, знања, иновативних потенцијала, толеранције и интеркултурализма као стратешких циљева културног развоја градова. Илустративан је пример урбане ревитализације Барселоне, који наводи Мина Петровић, где је локална власт уочи Олимпијских игара 1992. поставила стратешки циљ да развије туристички привлачан град управо на понуди локално специфичних културних садржаја, за који се може рећи да је био релативно успешан. Пројекат је водио рачуна да се и у маргинализованими периферним деловима града постављају споменици културе како би се повећала њихова туристичка атракција, што је резултирало економским препородом до тада маргинализованих градских простора. Међутим, пројекат обнове Барселоне није имао само позитивне социјалне ефекте, он се огледао и у брисању свих потенцијално негативних елемената пожељне градске иконографије, маскирањем сиромаштва и друштвених неједнакости иза шљаштећих фасада урбаног развоја (Harvey, 1989). Изградња олимпијског села у запуштеним доковима града условила је и измештање традиционалних локалних кафеа и ресторана, који су замењени ланцима брзе хране и тржним центрима. Такође, присутно је било и рашчишћавање три улична блока где су живели становници са ниским дохотком, као и гашење радњи које су продавале робу локалном становништву. Након тих иницијалних програма, локална власт Барселоне је почела да се све више предузетнички понаша, па је њихова улога постала сведена на олакшавање развојних могућности града, али уз то и маргинализацију непожељних људи и активности (Петровић, 2009: 104, 105).

Усклађивање економског, социјалног и културног аспекта развоја није лако постићи, имајући у виду да није једноставно ускладити одређене културне праксе са економским принципима исплативости (пример квартова креативне културе у многим градовима, седишта уметника и занатлија, која се често замењују профитабилнијим индустријама културе). Уколико се стратегија развоја подреди економском расту, крупни капитал утиче на то да све добије своју цену, па се неретко догађа да се историјски делови градова запуштају или трансформишу у складу са економским циљевима (културно-историјски локалитети преуређују се у пословне просторе, тржне центре, ресторане, забавне паркове и сл.). Постоје и случајеви када градови препознају значај своје културе, штите своје историјско наслеђе, културну баштину и аутентичност одређеног простора одбијајући да се покоре захтевима корпоративног капитала. Пример је град Фиренца у Италији, једна од најпознатијих туристичких дестинација на свету, који је УНЕСКО уврстио на листу светске културне баштине због свог историјског, културног, образовног, и уметничког значаја (познат као музеј на отвореном). Наиме, управа града је забранила McDonald`sу да отвори ресторан брзе хране на тргу Piazza del Duomo, језгро ренесансне културе и уметности и једно од најпосећенијих места Фиренце и читаве Европе (због чега је ова фирма тужила град тражећи огромну новчану одштету).

Стратегија културног развоја градова јесте веома важна и може иницирати побољшања не само у културном, већ и у социјалном и економском смислу, због тога она мора бити у сагласју и са осталим развојним стратегијама. Да градови не би постали „драгстори чијим се новцем снабдева актуелна власт“ кроз постизање економске исплативости простора, неопходна је друштвена и културна одговорност оних који управљају градовима, али и оних који у њима живе. Јер визија развоја обухвата културу као покретачку снагу економског раста, али и као важан део проширења избора, обезбеђивања људског достојанства, благостања и унапређења слободе (UNESCO, 2010).