Петар I Карађорђевић

Српски народ у низу својих владара-великана који су својом владавином оставили неизбрисив траг има Петра I краља Србије а касније и Краљевине СХС. Рођен као пето дете кнеза Александра и Персиде, рођене Ненадовић у Београду 1844, био је унук вожда Карађорђа. На српски престо се појавио након трагичних догађаја који су били кобни за краљевску династију Обреновића. Краљ Александар, последњи из династије Обреновића и претходник краља Петра није имао владалачке способности, интелигенције и тактичности а својим бројним скандалима и непромишљеним поступцима изазвао је велико нерасположење српског јавног мњења и ширих народних маса. Након Мајског преврата 1903. и кобних догађаја који су га обележили, народна скупштина је за новог краља изабрала Петра Карађорђевића. Његов долазак на српски престо је родио нове наде и велика очекивања не само у престоници већ и у читавој Србији. Након 45 година у Србију се тиме поново вратила династија Карађорђевић чиме је завршен период принудног изгнанства чланова породице и дугогодишњег прогона њених присталица.

Петар I се у Србију враћа као шездесетогодишњак који је већину свог живота провео у иностранству далеко од своје отаџбине. У младости се школовао у Женеви, а након париског Колеџа уписује знамениту војну Академију Сен-Сир у Паризу коју завршава 1864. У Европи је стекао наклоност ка демократији, парламентаризму и уставности што je битно утицало на његову владавину. Интелигентан, образован и способан, након завршетка Академије се пријавио и био примљен у француску Легију странаца у којој се посебно истакао у многобројним борбама и био одликован. Као француски официр, млади Петар је учествовао и у француско-пруском рату. Под псеудонимом Петар Мркоњић, подстакнут родољубљем и младалачком храброшћу коју је наследио од свога деде Вожда, Петар ће учествовати и у босанско-херцеговачком устанку који је избио 1875. У својој узбудљивој младости будући краљ је стекао велико искуство, храброст и истрајност који су му како се показало касније били од велике користи у судбосносним годинама за Србију.
Након ступања на престо српски краљ је остао веран својим идеалима и начелима стеченим у својој младости. У Србију је увео широка грађанкса и политичка права гарантована Уставом. Поново је на снагу ступио Устав из 1888, чиме је наступило време дуго очекиваног унутрашњег одисаја, личних и политичких слобода. Таквим начином владавине на унутрашњем плану стекао је велику популарност у народу и задобио наклоност најмоћнијих политичких партија тога времена. Аутократски, самовољни и често противуставни начин владавине краља Милана и његовог сина Александра су у Србији створили велико незадовољство и нерасположење латентно присутно у свим слојевима друштва. Такав начин владавине је за своју последицу имао Мајски преврат и убиство краљевског пара. Нови краљ, Петар I је од свог ступања на престо решио да не пође стопама својих претходника и да остане веран својим убеђењима усвојеним у току дугогодишњег боравка у напредним уставним монархијама.

Србија се на почетку XX века нашла у незавидном положају са севера и запада притиснута непријатељски настројеном Аустро-Угарском, а са југа Турском. Пред српским краљем поставили су се задаци од судбоносног значаја за народ и државу. Они су произилазили из неопходности уједињења са матицом и ослобођења великог дела Срба који је на почетку века живео у Османском царству. Аустро-Угарска се крајем XIX века Србији, под династијом Обреновића наметнула као главни политички и трговачки партнер који је увелико спречавао политички, привредни и економски развој као и неопходну индустријализацију земље. Осим тога она је претила да се пробије из Босне у Рашку област, а даље на Косово и Македонију чиме би Србија била потпуно одсечена од својих вековних територија и неопходног ширења ка југу. Краљ Петар и његова влада имали су велику одговорност да у судбоносним данима донесу најбоље одлуке за будућност Србије. Од ступања на престо краља Петра, наступило је време постепеног осамостаљивања од Аустро-Угарске које је за последицу имало и јачање на војном и привредном плану. Србија је успела да из царинског рата (1906-1911) са Аустро-Угарском изађе непоражена са позитивним привредним билансом, што је утицало на потпуно осамостаљивање у односу на Двојну Монархију. Као врховни заповедник војске, Петар I је водио Србију у рат против Турске 1912, а затим и против Бугарске 1913. Успех српског оружија био је величанствен у блиставим победама код Куманова против Турака и на Брегалници против Бугара. Велико ратничко искуство које је Петар у току свог живота стекао одразило се на ове значајне војничке успехе у Балканским ратовима. Краљ Петар је у својој Прокламацији након завршетка рата против Бугара прогласио уједињење Рашке области, Косова и Македоније са Србијом и на тај начин у српској свести остао упамћен као краљ Ослободилац, и највољенији краљ после Косова. Србија је тиме постала највећа и најснажнија сила на Балкану са површином од 80 000 км квадратних, укључивши још милион и по Срба у свој састав.

Због старости и болести краљ Петар је краљевска овлашћења предао свом сину Александру 24. јуна 1914. Убрзо након присаједињења нових територија Србији, Аустро-Угарска је била решена да се обрачуна са земљом која се испречила аустријском ширењу на југ. Након Сарајевског атентата Аусто-Угарска је Србији објавила рат али је била тучена на Церу и Колубари од свог храброг и жилавог непријатеља. Да се сломи храбра Србија било је потребно више него што је Аустро-Угарска сама могла да покаже на балканском ратишту. У околностима удруженог напада Немачке, Аустро-Угарске и Бугарске на Србију, српски краљ је новембра 1915. донео одлуку о повлечењу преко Албаније. Створила се слика до тада невиђена у историји ратовања. Српски краљ, целокупна српска влада и народна скупштина са већим делом интелигенције-дакле читава српска држава, кренула је кроз Албанију да заједно са народом подели своју Голготу. Стари краљ Петар је заједно са храбрим сељаком, српским војником прешао Албанију жалећи за својом поробљеном отаџбином. Он је свакако могао да следи пример црногорског краља Николе и да преко Скадра на неком од савезничких бродова пређе у Бриндизи и да се спаси непосредних тешкоћа. Али стари краљ Петар није желео да напусти своју војску и народ, то му његово родољубље и част нису допустили. У изгнанству и туђини он је провео мучне дане у очекивању поновног организовања војске и повратка у отаџбину. И коначно, након пробоја Солунског фронта септембра 1918, краљ херој се понов вратио у Србију дочекавши да је види ослобођену, сада у улози победника. Све претрпљене жртве показале су се као оправдане и у датом тренутку неопходне, а стари краљ Ослободиалц је обријао дугу браду коју је пуштао у изнгнанству жалећи за поробљеном земљом.

Петар I Карађорђевић, један од омиљених владара српског народа који је стајао раме уз раме са великим српским средњовековним краљевима, дочекао је уједуњење и стварање Краљевине СХС, 1. децембра 1918. У својој дубокој старости достојанственог изгледа и држања био је пример владара вредан дивљења. Задуживши српски народ, краљ Петар умире 16. августа 1921. Сахрањен је у срцу Шумадије у својој задужбини на Опленцу где и данас почива. Европа прве половине XX века тешко да je ималa владара овакве врсте, владара који је остао као светли пример и узор европским дворовима тога времена.