Правила дириговања и фацијални знаци

Пошто је дириговање засновано на невербалној комуникацији између оркестра и диригента, процесу дириговања може се се дати и психолошко тумачење, које укључује фацијалну и телесну невербалну комуникацију. Диригент и оркестар комуницирају невербалним знаковима, који морају бити растумачени. Фацијална комуникација одвија се преко фацијалних амблема, знакова који су договорени правилима дириговања, да би могли бити правилно растумачени. Посматрају се покрети око очију и усана где широм отворене очи могу указивати хору или оркестру да треба да предузму неку активност. Покрети око усана подсећају хор на правилно изговарање слова а,о,е,и,у или саопштавају оркестру да нагласе неки део композиције. Лице „изговара“ форте, ширењем очију и микропокретима усана, пиано – гестовима за ћутање (пст, кажипрст вертикално на носу), легато–климањем главе, одсечност – покретима главе, који су у виду одсечних кратких трзајева.

Нека психолошка истраживања су показала да не можемо поуздано читати емоције са нечијег лица (Костић, 2006). Код диригената то није случај. Морају се читати да би оркестар извео диригентову замисао и пропратио партитуру која мора бити апсолутно тачна. Томе и служе диригенти. Поправљају све док се потпуно тачно не одсвира партитура. На пробама, они прекидају и исправљају свој оркестар, често им певушећи то што треба да одсвирају. Са својим оркестром, диригенти комуницирају искључиво преко фацијалних амблема јер су оркестар и диригент једна култура. Диригенти би требало да фацијалне покрете који изражавају непријатност сведу на минимум (облизивање, плажење, ударци стопалом за темпо). Тело по правилу треба да буде право и стабилно. Нагињање тела на било коју страну се избегава. Дисање је нечујно, али изразитим дисањем диригент може показати хору узимање даха. Откуцавање такта ногом није дозвољено, као ни савијање колена. Глава, рамена, лактови и руке треба да буду опуштене и у природном положају без сувишних покрета. Техника дириговања укључује на почетку припремни покрет који се креће до чела (може се извести спојеног палца и кажипрста), означава почетак бројања, тј. одређивање такта и темпа. Десна рука управља десним делом хора, а лева, левим.

Диригент у динамичким нијансама мора да се користи мимиком, јачим и чвршћим замахом, удаљавањем руке од тела или извесним акцентима којима даје на знање, појединим гласовима или хору, да је потребно више звука. Целим својим ставом, невербалном комуникацијом, која мора да буде умерена и одмерена, потом системом знакова, хору даје на знање како и шта треба да отпева, следивши партитуру.

Цртице из живота великих диригената

Сир Simon Rattle у интервјуу о техници дириговања von Karajanа наводи да он има добру контролу и самоконтролу (www.youtube.com. Simon Rattle on Herbert von Karajan, objavljeno 16.7.2014).

Његова главна одлика је фацијална гестикулација, која је сведена на минимум диригујући оркестром. Када је упознао Карајана у Берлину, стекао је утисак да је шармантан и несујетан човек, који се студентима обраћао са поштовањем и жељом за њиховим напретком. Стил дириговања му се мењао како се развијао као диригент, а дела која је дириговао никада није окончао оставивши простора да свака нова изведба буде савршенија. Звуком се бавио до најситнијих детаља и скретао је пажњу оркестру да никада не смеју да свирају непријатне звукове. Спремао се недељама и био одличан познавалац сваке нове технологије.

На проби Штраусове Алпске симфоније, концерт мајстор Johan Strausa је усред драматичних виолинских пасажа, који илуструју кишу и невреме, изгубио гудало; испало му је из руку и у великом луку прелетело преко позорнице. ”Само тренутак господо”, прекинуо је Straus. ”Наш концерт мајстор је изгубио кишобран!” (Грун, 2007).
Дворжак је био сањар. Једном је диригујући, толико упао у занос да нико није постојао за њега. Његово дириговање је било све нејасније тако да је добио ударац гудалом од свог концертмајстора. Био је захвалан свом спасиоцу и наставио да диригује.