Психологија и уметност

Естетику замишљамо као учење о естетском понашању (Верхалтен), тј. општем стању које обузима и прожима целог човека, и чија је полазна тачка и средиште естетски утисак…
Естетику треба сматрати психологијом естетског уживања и уметничког стваралаштва.
Фехнер је поделио естетику на „естетику одоздо“-експериментална естетика,и „естетика одозго“- која је црпла своје законе и доказе из природе душе и спекулативних конструкција.
Мана „естетике одоздо“ је немогућност раздвајања естетског доживљаја од обичног, те и да естетски доживљај настаје као збир посебних ситних естетских задовољстава.
Уметност може да се посматра као идеологија. Цитирамо Плеханова: „ Све идеологије имају један заједнички корен: психологију епохе“.Поставља се питање „Зашто аристократија неког друштва има баш тај естетски доживљај који прожме један правац у уметности?“ те отуд ја могу да се запитам колико уметност одражава психологију појединца, а колико је шаблон?
Evo i odgovora:“Sve je u umetnosti samo umetnički postupak ,u stvari ,nema ničega osim ukupnosti postupaka
А када поставимо питање шта је јеписац хтео да каже , да ли можемо говорити о психологији уметника или не можемо јер је уметност шаблон?…Уметничко дело ,како каже психоанализа , ако га схватамо уз помоћ теорије афеката, је сан-фантазија на јави, непосредно средство за испуњење жеља из детињства које у стварном животу нису живљене и остварене.
Оно је медијум за катарзу, изазива у конзументу емоцију без чина. Покреће низ телесних реакција, које испразне доживљени афект који настаје кроз конзумирање дела.
Стварање уметности је свесна активност, мада , колико је мишљењу својствено памћење, толико је емоцијама својствено заборављање те ето,и несвесна је творевина.
Више о овоме потражите у књизи:
Лав Виготски, “Психологија уметности“, Нолит, Београд,( 1975).