Српска револуција у народној традицији

На традицију и културу свих европских нација утичу, између осталог и кључни војни и политички догађаји који су својим значајем усмерили судбину, будућност и опстанак једног народа. Немци имају Теутобург, Руси Куликово, Французи Поатје а српски народ Мишар и Делиград у склопу општенародног устанка за ослобођење од туђинске турске власти. Српски народ је део шареноликог спектра европских нација, који својом традицијом и богатим наслеђем завређује да се нађе на челу те велике групе. Традиција и свест српског народа нераскидиво су повезани са историјским развојем и кључним догађајима који су тај процес обележили. Српска револуција 1804-1813 представља увод и зачетак обнављања српске државности, наставак државног континуитета и увертиру постизања националне слободе.

У српској националној свести постоје светила која су јасна и неугасива: Косово, српски устанци за национално ослобођење, балкански ратови, Велики рат 1914-1918. Српска револуција постала је темељ у изградњи националне свести будућих нараштаја, духовна храна генерацијама које су уследиле, и камен темељац у изградњи духовне структуре и карактеристика Србина-војника. Историчар и љубитељ српске историје, Леополд фон Ранке, први је употребио термин српска револуција у свом делу Die Serbische Revolution, и односи се на период од 1804-1835. Под турским јармом, српском народу је био ускраћен економски, а као последица тога и културни развој. У немогућности писања, српски народ је развио епску песму као вапај за слободом и доказ културног и националног идентитета под туђинском влашћу. Народне масе су у глуслама и епској песми имале свој ‘’вентил’’ и ‘’одисај’’ у околностима латентне и бремените несигурности. Владика Николај је то сјајно представио када је казао да је српском народу под Турцима био немогућ развој и узраст у ‘’ширину’’, па је у том недостатку српски народ растао у ‘’висину’’, и то православљем, гуслама и народном песмом. Народне песме су непроцењиво богатство српског народа, које су осликавале народну свест, актуелна национална расположења, свест народа у датом периоду, утицај историјских догађаја на свакодневни живот појединца, начин разумевања једног историјског догађаја од стране ширих народних маса. Пошто је српски народ извојевао своју аутономију хатишерифима добијеним из Стамбола, започет је процес српске еманципације, културног и економског развоја, који се наставио у процес  модернизације, индустријализације, и војног јачања српске државе.

Српска револуција почела је 1804 када је група истакнутих народних првака, на чије чело се ставио Ђорђе Петровић, повела српски народ у борбу за ослобођење од Турске власти. Устанку су претходиле велике репресалије турских чиновника дахија, у том тренутку одметника од царске власти, над српским народом и дивљање и злочини представника локалних турских власти по српским селима. Сеча кнезова, јануара 1804, узета је као кап која је прелила чашу. Карађорђе је са својим људима кренуо у паљење ханова по Шумадији, а устанак Срба се убрзо проширио на читав Београдски пашалук. Уследила је прва борба Срба са регуларном царском војском у сјајној победи код Иванковца, а у даљем току догађаја дошла је и славна 1806, када су Срби код Мишара и Делиграда поразили Турке и славу српског оружија распрострли широм Европе. Устанак је даље постао део крупнијих историјских догађаја у околностима руско-турског рата и заједничког ратовања Срба и Руса у склопу ширих народно-ослободилачких планова. Након иступања Русије из рата, због опасности која се над њом надвила у облику пола милиона Француза вођених од стране Наполеона Бонапарте, Србија је остала сама сукобљена са великом турском царевином. До слома устанка дошло је 1813, када се турска освета обрушила на исцрпљени српски народ. Међутим, из пепела попаљене Србије, хајдучка и јуначка ‘’српска крв’’ је смогла снаге и у повољним спољнополитичким околностима Срби су започели нови, Други устанак на челу са Милошем Обреновићем, који је резултирао стицањем полу-аутономије 1815 и пуне аутономије 1830.

Заоставштина српског народа из периода Првог и Другог устанка су народне песме, прожете јунаштвом, херојством, врховним хришћанским идеалима, пожртвованошћу, правдом и истином. Вук Караџић је касније, својим марљивим и доследним радом успео да забележи велики број народних песама које су на тај начин сачуване и спашене од мрака заборава. Народне епске песме, као део традиције и наслеђа српског народа указивале су на есенцију српског народног бића и националних осећања у датом периоду. Величанствена је слика слепог гуслара Филипа Вишњића, који  својом песмом храбри српске устанике када су на домак смрти у очајању и малодушју.  Човек XXI века не може ни наслутити какав је духовни набој и бујицу осећања изазивала песма гулсара, и какав је утицај она имала на психу појединца. Остало је забележено да су гусле снажно потресале турске војнике у борбама са Србима, и да су се Турци, поготово они доведени из Мале Азије, нашашвши се у борби са Србима, на непознатом терену и у туђини, плашили звука гусли као ‘’саме смрти’’.

Српски народ је своје расположење, своју бол и чежњу за слободом таложио и каналисао народним песмама, уз звуке одметничког инструмента, које су гусле увек представљале. Занимљиво је да је шкотски народ у деценијама и столећима под енглеском влашћу неговао звуке гајди и храбрио се у годинама туђинске власти. Енглези су у областима које су контролисали често бранили гајде, под претњом смртне казне. Тако је било у српским земљама под турском влашћу. Свирање гусли се није смело чути. Разлог је био свакако заједнички: гусле међу Србима и гајде код Шкота, потхрањивале су револт и снажиле националну свест народа, па су као такве представљале оруђе у ширењу анти-окупаторског расположења широких народних маса. Гусле су у српском народу овековечене као памтише и гласоноше вечности, поготово у периоду српских устанака када је смрт и страдање било нешто само по себи стварно и опипљиво.

На темељу епске песме, васпитавали су се нараштаји у Срба, када школа није било, и када је окупаторска власт снизила и ограничила друштвени и културни живот Срба до најнижих могућих лествица. Наслеђе у облику народних песама је код Срба свагда било морални катализатор са огромним педагошким утицајем. На темељу епике, посебно из периода српских устанака, формирала се национална свест, морална начела, и конструисала се личност која је јасније могла да разазна разлику између добра и зла. На том наслеђу одрастале су генерације које су уследиле. Много година касније, српски сељак, кроз историју осуђен на борбу на живот и смрт, носио је на бојиште песме певане од родитеља и предака и често постизао сјајне победе у низу ратова који су уследили. Ратови су вечита зла коб српског народа, која га је у стопу пратила од доласка на ове просторе. У борби да одоли тој коби српски народ је имао наду коју је  отелотворио у народној песми и гуслама, том ‘’мелему јуначкој души’’.