Српски вампир прешао границе Србије

Како за једног уметника, тако је и за некога ко се бави уметношћу, макар то било само са научне стране, тешко бити креативан у сваком тренутку. Када радите са ученицима у школи или са полазницима курса који је у вези са учењем језика, неопходно је да теме које ћете на часовима обрађивати буду занимљиве, инспиративне и да делују мотивишуће. Ако вам се учини да је таквих тема мало, усудите се да размишљате шире и да продрете у свој народ дубље.

Иако Срби са највећим поносом истичу презимена као што су Ђоковић и Тесла, имена градова као што су Београд и Нови Сад, све оне крупне ствари и догађаје који су им омогућили искорак у свет, то ипак није довољно за формирање комплетне слике о нама.

Јован Дучић је једном смело рекао како величина једног народа не лежи у његовој историји, већ у његовој легенди. Ако се са тиме сложимо, увидећемо да смо ми довољно велики и довољно слободни да се у тој својој величини исправимо. Као народ који је специфичан у својим веровањима, а још више у својим сујеверјима, у могућности смо да код саговорника изазовемо истовремено и подсмех, али и сумњу и језу. Зашто онда то не искористити?

Приче о вампирима присутне су свуда у свету, али је мање позната чињеница да је вампир једина српска реч која је прешла границе наше мале државе и усталила се у језицима многих далеких земаља. Поред саме речи, границе Србије прешао је и наш најпознатији вампир Сава Савановић или је бар то учинила његова прича.

Сачувана у сећању једне Српкиње која сада са својом породицом живи у Норвешкој, мистериозна приповест о вампиру из Зарожја доспела је до њене деце и, захваљујући својим фантастичним детаљима, али и умећу приповедача, урезала се у њихово памћење.

По легенди, Сава Савановић био је богати трговац из већ поменутог села Зарожја, који се, као већ зрео човек, заљубио у девојку много млађу од себе. Иако је он имао озбиљне намере, отац девојке га је одбио. После тога, Сава се променио, постао мрзовољан и нервозан, а врло брзо је из освете убио девојку коју није могао да има. Саву ће тада сељаци који су видели шта се догодило пребити мотикама. Међутим, иако делује да је тиме стављена тачка на ову причу, испоставило се да је заправо уместо тачке повучена запета.

Након смрти, он је сахрањен близу воденице недалеко од села и тада почињу мистериозно да умиру млинари. Већ више од 250 година људи верују да их је убијао вампир Сава Савановић тако што би их најпре удавио, а затим им попио сву крв. Због тога се плаше да приђу воденици и она полако пропада, а о њеном обнављању једва да се говори, јер становници Зарожја страхују да би након тога Сава могао да потражи други дом и усели се у нечију кућу.

Причу о српском вампиру искористио је касније Милован Глишић за своје дело “После деведесет година”, а налазимо је и као подлогу за хорор филм по имену “Лептирица”.

Данас воденица припада породици Јагодић и занимљиво је да Слободан Јагодић ономе који буде хтео да обнови воденицу нуди на поклон земљиште на коме ће тај неко моћи да сагради себи кућу. Обећава и трубаче уз то. Чини се ипак, по причи становника, да ће земљиште остати пусто и да се трубачи неће чути. Бар не у скорије време. Упркос томе, легенда о Сави иде даље, шири се и сужава по потреби, а може да послужи и као својеврсна пародија на нашу јуначку прошлост која у потпуности ишчезава у поноћној измаглици често присутној око уклете воденице.