Стеван Синђелић

Један од најистакнутијих устаничких првака читаве српске револуције за народно ослобођење, родио се у селу Војски, у општини Свилајнац у округу Моравском, 1770 године. Потицао је из куће занатлија, коју је убрзо напустио након ране смрти свога оца Радована Ракића, будући да се његова мајка Синђелија преудала у суседно село Грабовац. По њој је и наследио своје упечатљиво презиме које је обележило једну од најзначајнијих епизода првог српског устанка. Као младић, служио је код ресавског војводе Петра кога су дахије посекле пре избијања устанка. По околним селима био је познат по храбрости и мудрости, а захваљујући својој тактичности и снази личности, наметнуо се у ресавском крају уочи избијања устанка као једна од водећих устаничких фигура.

Устанак је избио фебруара 1804. и брзо се проширио на читав београдски пашалук. Карађорђе Петровић, који се ставио на челу устаника обавестио је Синђелића о покрету Срба у унутрашњости. Убрзо након тога, са Синђелићем на челу побунио се и ресавски крај. У околностима још увек локалних сукоба, у време борби са дахијским снагама код села Јасењар, као својеврсном ватреном крштењу, Синђелић је разбио један турски гарнизон и побунио читаву ресавску област. Након годину дана успешног ратовања са дахијским снагама, ослобођен је читав београдски пашалук, а српске устаничке снаге су затварале обруч око Београда. Османско царство је у освит 19. века било у великим проблемима, а државни апарат је са тешком муком успевао да очува целовитост и безбедност царства. У областима удаљеним од Цариграда, а самим тим и слабије контролисаним, појавили су се побуњеници од централне власти. Четворица дахија, без овлашћења из Цариграда од султана, спроводили су тежак зулум који је директно условио устанак српског становништва у оним нахијама које су биле под њиховом контролом. Српски народ је од фебруара 1804. па све до лета 1805. био у сукобу са дахијским одметничким снагама. Од битке на Иванковцу српски народ се у београдском пашалуку нашао у отвореном непријатељству са Османским царством.

Стеван Синђелић је командовао својим Ресавцима, са којима учествује у бици на Иванковцу, а у којој су Срби на челу са Миленком Стојковићем и Петром Добрњцем тешко поразили Хафиз пашу са нишким гарнизоном од 5000 људи. Због нарочитих заслуга у борби, вожд Карађорђе је Стевана Синђелића поставио за ресавског војводу. Након Иванковца, Синђелић је, на челу својих Ресаваца заједно са Петром Добрњцем ослободио Ћуприју, Параћин и Ражањ и утврдио се у правцу Делиграда. Наступила је судбоносна 1806. година, када су се успеси српских устаника разгласили од Москве до Лондона, а коју је Синђелић провео на положају Делиграда где су српски устаници после много напора и уз велике жртве потпуно десетковали снаге нишког Хуршид паше. Уследио је период двогодишњег предаха, који је искоришћен да се колико-толико стабилизује ситуација на ослобођеној устаничкој територији. Ресавска област је тешко пострадала у претходним борбама, а велики број српских породица остао је без крова над главом. Војвода Синђелић је овај период двогодишњег затишја провео у ресавској нахији, у коју се вратио део прогнаног становништва.

За то време, Русија и Турска  у свом вековном антагонизму у 1809-ту улазе као отворени непријатељи, а ковитлац крупнијих догађаја у свој вртлог увукао је и српски народ. Вожд Карађорђе, охрабрен уласком Русије у рат, планирао је будуће ратне активности устаничких снага. На Дрину су упућени Лука Лазаревић и Сима Марковић, ка Видину Миленко Стојковић, у правцу Старе Србије Карађорђе, а ка Нишу Милоје Петровић, у чијим редовима се налазио и војвода Стеван Синђелић са својим Ресавцима. Док је фронт на Дрини био стабилан, а Карађорђе на домак од освајања новопазарске тврђаве, на истоку Срби под Видином, Турци су успели да пробију фронт ка Нишу. Сукоб Петра Добрњца и Милоја Петровића око врховног заповедништва над војском, самостални испад Хајдук Вељка, који је на своју руку освојио Белу Паланку и пробио се у правцу Софије, чиме је ослабио одбрану у области главног турског удара, као и стално пристизање свежих јединица противника из позадине, условили су српско повлачење у правцу Ниша и формирање шест шанчева код села Каменице, Горњег и Доњег Матејевца. Први и највећи шанац налазио се код села Каменице, а формирао га је војвода Синђелић са три хиљаде војника под собом.

Намера Милоја Петровића да се приступи освајању Ниша, није реализована због јаког гарнизона који се у њему налазио. Турске снаге убрзо су оснажене са 20 000 хиљада војника који су пристигли из Једрена, Лесковца, Врања. Напад на каменички шанац отпочео је у освит 19. маја 1809. Бројније турске снаге силовито су јуришале на шанац и четири пута одбијане уз велике људске жртве. Војвода Синђелић није имао појачања из унутрашњости док су Турцима стално пристизале нове снаге и укључивале се у борбу, онако како су пристизале. Пети турски јуриш тога дана био је судбоносан за одбрану каменичког шанца. Турци су успели да уђу у шанац, након чега је уследила борба прса у прса, која је коштала живота много људи и на једној и на другој страни. Стеван Синђелић је уочи упада Турака у шанац са делом својих момака бранио најважнији део шанца, барутану. Видевши да су сви изгледи на одбрану узалудни, када су Турци већ били на домак барутане, Синђелић се одлучио на судбоносан корак. Тог 19. маја, пред сутон, испалио је куршум у бурад пуну барута изазвавши експлозију која је у смрт однела све који су се у шанцу у том тренутку налазили. Срби су на Каменици дали око 4000 живота, док се турске жртве процењују на 10.000-15.000 људи. У знак освете због великог броја Турака који су пали на Чегру, нишки паша је наредио да се од погинулих српских глава сазида Ћеле-кула, у којој  је узидано укупно 952 лобање, које и данас након 200 година сведоче о цени која се плаћала за државну слободу и независност.

Последице пораза код Каменице, биле су следеће: Карађорђе је прекинуо успешна освајања у Старој Србији, напустивши новопазарску тврђаву која му је била на домак руке, а румелијски везир успео је да избије на Велику Мораву и приближи се Пожаревцу, чиме је устаничка Србија изложена великој опасности. Уз велике напоре, и уз помоћ јаке зиме, Карађорђе је успео да протера Турке из источне Србије до краја 1809. године.

Херојски чин војводе Стевана Синђелића Срби кроз историју нису заборавили. Остао је као светла тачка и бодра мисао војничког позива у тешким временима која су се периодично надвијала над Србијом. У Свилајнцу споменик, а у Нишу биста још увек стоје сведочећи о човеку који се са правом узима као један од највећих хероја у историји српског народа.