Сто година од завршетка Првог светског рата

Упркос потешкоћама које може изазвати временска разлика у онлајн настави језика, један од часова у оквиру курса успели смо да одржимо током обележавања Дана примирја у Првом светском рату. Србија је, будући уплетена у саме корене овог светског сукоба, доживела је у њему једну од највећих колективних траума у својој историји, те је сасвим природна потреба да се, учећи српски језик кроз разговор о овом догађају, одужимо свима онима који су се жртвовали за слободу и добробит својих потомака у тим тешким временима.

Стога је час организован тако да се кроз прилагођене садржаје истовремено увежбава српски језик и учи историја народа из ког је ученица једним делом своје породице потекла. Неизбежно, час је започео песмом Тамо далеко, једном од најпознатијих традиционалних српских мелодија написаних на Крфу за време боравка српске војске, која се потом, пригодно, претворила у својеврсну химну српске дијаспоре. Текст песме послужио је као идеалан материјал за увежбавање правилног читања и изговора српског језика. Разговарали смо потом нешто детаљније о повлачењу наше војске преко Албаније и свим проблемима са којима су се тамо суочавали, као и о њеном опоравку на Крфу, те је као изванредна илустрација, али и текст за увежбавање читања ћирилице, послужила песма Милутина Бојића – Плава гробница.

Изговор и граматику, као и богаћење речника радили смо на прилагођеним текстовима о двема хероинама Првог светског рата у Србији – Милунки Савић и Надежди Петровић. Упознавши се, с једне стране, са једном од најодликованијих и жена у војсци с почетка двадесетог века, не само у отаџбини, већ и међу савезницима, а с друге стране са једном од најеминентнијих српских уметница која је дала свој живот као болничарка, одали смо почаст женама које су узеле учешћа у Великом рату, било својом војничком способношћу, било пожртвованошћу у болницама.

Овако организован час био је нарочито значајан и за саму ученицу, која и сама има претке који су узели учешћа у овом рату, а захваљујући додатним изворима на које је упућена, попут документарца Где цвета лимун жут, била је у могућности да много боље разуме трагедију и потоњи подвиг нашег народа. Блиски садржаји на које је скренута пажња, попут композиције Марш на Дрину Станислава Биничког и истоименог југословенског филма могли су само да прошире знање и продубе везу са културом из које потиче.

На крају крајева, има ли чега прикладнијег од учења српског језика кроз присећење на оне који су страдали борећи се, између осталог, и за могућност потомака да се слободно служе својим језиком?