Sto godina od završetka Prvog svetskog rata

Uprkos poteškoćama koje može izazvati vremenska razlika u onlajn nastavi jezika, jedan od časova u okviru kursa uspeli smo da održimo tokom obeležavanja Dana primirja u Prvom svetskom ratu. Srbija je, budući upletena u same korene ovog svetskog sukoba, doživela je u njemu jednu od najvećih kolektivnih trauma u svojoj istoriji, te je sasvim prirodna potreba da se, učeći srpski jezik kroz razgovor o ovom događaju, odužimo svima onima koji su se žrtvovali za slobodu i dobrobit svojih potomaka u tim teškim vremenima.

Stoga je čas organizovan tako da se kroz prilagođene sadržaje istovremeno uvežbava srpski jezik i uči istorija naroda iz kog je učenica jednim delom svoje porodice potekla. Neizbežno, čas je započeo pesmom Tamo daleko, jednom od najpoznatijih tradicionalnih srpskih melodija napisanih na Krfu za vreme boravka srpske vojske, koja se potom, prigodno, pretvorila u svojevrsnu himnu srpske dijaspore. Tekst pesme poslužio je kao idealan materijal za uvežbavanje pravilnog čitanja i izgovora srpskog jezika. Razgovarali smo potom nešto detaljnije o povlačenju naše vojske preko Albanije i svim problemima sa kojima su se tamo suočavali, kao i o njenom oporavku na Krfu, te je kao izvanredna ilustracija, ali i tekst za uvežbavanje čitanja ćirilice, poslužila pesma Milutina Bojića – Plava grobnica.

Izgovor i gramatiku, kao i bogaćenje rečnika radili smo na prilagođenim tekstovima o dvema heroinama Prvog svetskog rata u Srbiji – Milunki Savić i Nadeždi Petrović. Upoznavši se, s jedne strane, sa jednom od najodlikovanijih i žena u vojsci s početka dvadesetog veka, ne samo u otadžbini, već i među saveznicima, a s druge strane sa jednom od najeminentnijih srpskih umetnica koja je dala svoj život kao bolničarka, odali smo počast ženama koje su uzele učešća u Velikom ratu, bilo svojom vojničkom sposobnošću, bilo požrtvovanošću u bolnicama.

Ovako organizovan čas bio je naročito značajan i za samu učenicu, koja i sama ima pretke koji su uzeli učešća u ovom ratu, a zahvaljujući dodatnim izvorima na koje je upućena, poput dokumentarca Gde cveta limun žut, bila je u mogućnosti da mnogo bolje razume tragediju i potonji podvig našeg naroda. Bliski sadržaji na koje je skrenuta pažnja, poput kompozicije Marš na Drinu Stanislava Biničkog i istoimenog jugoslovenskog filma mogli su samo da prošire znanje i prodube vezu sa kulturom iz koje potiče.

Na kraju krajeva, ima li čega prikladnijeg od učenja srpskog jezika kroz prisećenje na one koji su stradali boreći se, između ostalog, i za mogućnost potomaka da se slobodno služe svojim jezikom?