Тoрент као контроверзни Робин Худ савремене културе

Дифузија културе (лат. diffusio – разливање, распростирање, ширење) односи се на ширење тј. распростирање културних елемената у простору и времену и представља једну од најзначајнијих појава у развоју друштва. Дифузија се односи на преношење оруђа, вештина, знања, научних, техничких и уметничких достигнућа, изума и сл. из једне културе у неке друге. Хартија и штампа су, на пример, настали у Кини вековима пре него што су пренети у Европу; исти случај је и са компасом са магнетном иглом; део културе западне цивилизације постао је и шах, настао у Индији, те различити математички појмови поникли у исламском свету (Божиловић, 1998: 116-117) Историјски посматрано, културни елементи су се преносили и ширили доста споро, махом преко путника, трговаца, мисионара и других појединаца и друштвених група. Данас је, међутим, дифузија културних елемената убрзана, омогућена и посредована пре свега електонским, дигиталним, интерактивним медијима и модерним технологијама, који су превазишли некадашњу просторну и временску ограниченост у ширењу културних садржаја и поспешили хиперкултурацију савременог света (све веће интересовање и учешће људи у култури). Торент технологија путем интернета и корисничких рачунара омогућава данас претрагу, преузимање и преношење најразличитијих културних садржаја (филмова, игара, програма, слика, књига и сл.), што има своје предности, али и значајне мане. Питање Торента данас у свету јесте јако актуелно и неретко долази у центар пажње јавности управо због многих законских мера и акција помоћу којих институције за заштиту ауторских права и одређене државе желе да спрече и ограниче његов утицај. Међутим, његова широка употреба нас тера да размислимо одакле толика потреба за његовим коришћењем и зашто толико сметају властима које желе да спрече његово деловање.

У савременом свету се свакодневно, готово апологетски, истичу принципи слободе избора, слободне трговине, што важи и за свет културе. Сматра се да ће добронамерност слободног тржишта свима дати једнаку шансу, да ће сваком културном производу (садржају) почетна позиција бити иста, и напокон, да ће појединац моћи слободно да бира које ће културне садржаје конзумирати. Али у стварној пракси са становишта појединца то више личи на избор онога што му се нуди, него на избор онога што постоји на тржишту културних производа. Опште је познато како се данас праве музички или филмски хитови, они не постају најслушанији или најгледанији зато што су толико квалитетни по свом садржају и зато што их публика толико жели. Пре се може рећи да је то последица тога што продукцијске и медијске куће увелико улажу у маркетинг сопствених производа, купујући им време за рекламирање, улажући новац у њихову звучност и препознатљивост, као и места где ће се све пуштати, желећи да се наметну као најбољи могући избор публици. Наравно да улагање у одређену културну робу  не мора да значи и аутоматски успех или потврду квалитета, нити да ће са собом повући само позитивне критике. Свакако, ти културни производи који су фаворизовани биће конзумирани чешће и пре него било који други, у које није систематски улагано, који су продукт неке независне продукције или само ауторовог ентузијазма, без унапред купљеног простора за рекламирање и емитовање. Било би погрешно тврдити да не постоје случајеви где нека песма или филм постану јако полупарни иако није било значајне институционалне подршке, али такви случајеви су ретки и све ређи да би потврђивали равномерни третман тржишта културних производа. Укратко, продукцијске куће вам не могу наметнути хоће ли вам се неки филм свиђати, али вам могу наметнути који ћете филм гледати.

Последица тог псеудо-тржишта јесте, на пример, да су у свим светским градовима у току премијере истих филмова, или се свуда по свету „врте“ слични музички хитови. Велики градови могу себи дозволити и створити алтернативно тржиште, где ће се слушати алтернативна музика, или гледати неки продукцијски независни или не толико популарни филмови. То је могуће баш због тога што ту живи велики број људи, па постоји већа могућност да ће концерти алтернативне музике или пројекције алтернативних филмова бити посећене и самим тим економски одрживе за биоскопе или неке музичке групе. С друге стране, мањи градови и средине су ускраћене за ту врсту културне понуде, њима се свакодневно нуди, односно намеће популарна култура, која је за биоскопе у мањим срединама једино исплатива, па су због тога на њу и ограничени.

Онда се појавио Торент, као „савремени Робин Худ глобалне културе“ која омогућује свима равноправан приступ и разноликост културних садржаја. Он је настао тако што је 2001. године програмер Брам Коен покренуо систем за размену фајлова чији је циљ био да буде поуздан, јако брз, бесплатан и доступан свима. У почетку је то била мала мрежа, али је временом расла и попримила глобалне димензије. Торент омогућује културну аутономију, могућност појединца да бира садржаје какве жели да гледа, он га спасава изолованости и нуди већи избор културних садржаја него институционализовано тржиште културних добара.

То нас доводи до питања зашто је Торент тако непожељан за систем, па постаје предмет разних рестриктивних забрана. Торент сам по себи није илегалан, нема ничег илегалног у његовој P2P (peer to peer) технологији која омогућује слободну размену фајлова међу корисницима. Међутим, оно што је проблематично јесте трансфер фајлова који су заштићени ауторским правима. У случају када појединац неки легално купљен призвод дели са другима путем те мреже, то је илегелан чин, зато што га онај ко преузима фајл није купио од онога ко има законско право да га продаје. А данас је огромна количина производа заштићена ауторским правима, па се Торент често поистовећује са пиратеријом.

Управо та жустра борба између Торента и културне индустрије открива неке њене тенденције. Примарни циљ културне производње и њених ствараоца све мање се препозннаје у еманципацији, у ширењу одређене идеје, промишљање и испуњавање друштвеног живота смислом, напротив, култура се данас производи да би се што боље продала. У оквиру критичке теорије друштва, Макс Хоркхајмер и Теодор Адорно уочавају да главна одлика културних добара није употребнa вреднoст, већ се уместо ње културни производи одликују искључиво разменском вредношћу, где је захтев за уновчавањем културног добра постао тоталан (Horkheimer-Adorno, 1989: 163). А то јесте последица све веће комодификације културних индустрија, које подлежу економским законима и чије пословање неретко подсећа на економска предузећа. У том смислу Хоркхајмер и Адорно закључују да се ствараоци културних добара морају прилагодити логици њихових шефова, а то су, по њиховом мишљењу, еконоска и политичка елита која их финансира и одређује, наспрам које је културни монопол слаб. Уколико то не учине, постоје велика вероватноћа да ће постати аутсајдери у систему (Horkheimer-Adorno, 1989: 128, 129). Хоркхајмерова и Адорнова запажања можда јесу мало претерана, сувише је оштро рећи да је културна производња изгубила некадашњи смисао и да се апсолутно подредила економији. Постоје и даље режисери и ствараоци било којих културних садржаја којима није профит у првом плану, постоје и бројни фестивали који квалитет филма не одређују комерцијалним критеријумима. Али јесу добро уочили одређена кретања и функције кутурне производње у капиталистичком систему.

Торент зато и јесте споран, он наноси велику економску штету произвођачима културних садржаја, угрожава ауторска права стваралаца и производи одређене етичке дилеме. Остаје, ипак, сазнање да велики број људи никада не би гледао одређени филм или се упознао са неким другим културним садржајем да Торента није било. Упркос бројним контроверзама, поједини уметници подржавају овакав вид дифузије културе. Познати писац Пауло Коељо подржао је Торент портал Pirate bay, ставивши сопствену слику на главну страну овог сајта. „Неколико мојих књига дели се на Pirate bay, а њихова продаја порасла је од када их читаоци деле онлајн. Слободно бесплатно скините моје књиге и ако су вам се свиделе купите их, то је начин да индустрији поручимо да похлепа не води никуда“ – написао је писац Пауло Коељо (http://www.blic.rs/it/paulo-koeljo-na-naslovnici-pirate-bay/s614tet). Можемо заључити да то што је Торент толико присутан и коришћен, јесте управо резултат немогућности и неспособности савремене културне индустрије и њеног тржишта да задовољи или можда укроти све културне потребе друштва.