Torent kao kontroverzni Robin Hud savremene kulture

Difuzija kulture (lat. diffusio – razlivanje, rasprostiranje, širenje) odnosi se na širenje tj. rasprostiranje kulturnih elemenata u prostoru i vremenu i predstavlja jednu od najznačajnijih pojava u razvoju društva. Difuzija se odnosi na prenošenje oruđa, veština, znanja, naučnih, tehničkih i umetničkih dostignuća, izuma i sl. iz jedne kulture u neke druge. Hartija i štampa su, na primer, nastali u Kini vekovima pre nego što su preneti u Evropu; isti slučaj je i sa kompasom sa magnetnom iglom; deo kulture zapadne civilizacije postao je i šah, nastao u Indiji, te različiti matematički pojmovi ponikli u islamskom svetu (Božilović, 1998: 116-117) Istorijski posmatrano, kulturni elementi su se prenosili i širili dosta sporo, mahom preko putnika, trgovaca, misionara i drugih pojedinaca i društvenih grupa. Danas je, međutim, difuzija kulturnih elemenata ubrzana, omogućena i posredovana pre svega elektonskim, digitalnim, interaktivnim medijima i modernim tehnologijama, koji su prevazišli nekadašnju prostornu i vremensku ograničenost u širenju kulturnih sadržaja i pospešili hiperkulturaciju savremenog sveta (sve veće interesovanje i učešće ljudi u kulturi). Torent tehnologija putem interneta i korisničkih računara omogućava danas pretragu, preuzimanje i prenošenje najrazličitijih kulturnih sadržaja (filmova, igara, programa, slika, knjiga i sl.), što ima svoje prednosti, ali i značajne mane. Pitanje Torenta danas u svetu jeste jako aktuelno i neretko dolazi u centar pažnje javnosti upravo zbog mnogih zakonskih mera i akcija pomoću kojih institucije za zaštitu autorskih prava i određene države žele da spreče i ograniče njegov uticaj. Međutim, njegova široka upotreba nas tera da razmislimo odakle tolika potreba za njegovim korišćenjem i zašto toliko smetaju vlastima koje žele da spreče njegovo delovanje.

U savremenom svetu se svakodnevno, gotovo apologetski, ističu principi slobode izbora, slobodne trgovine, što važi i za svet kulture. Smatra se da će dobronamernost slobodnog tržišta svima dati jednaku šansu, da će svakom kulturnom proizvodu (sadržaju) početna pozicija biti ista, i napokon, da će pojedinac moći slobodno da bira koje će kulturne sadržaje konzumirati. Ali u stvarnoj praksi sa stanovišta pojedinca to više liči na izbor onoga što mu se nudi, nego na izbor onoga što postoji na tržištu kulturnih proizvoda. Opšte je poznato kako se danas prave muzički ili filmski hitovi, oni ne postaju najslušaniji ili najgledaniji zato što su toliko kvalitetni po svom sadržaju i zato što ih publika toliko želi. Pre se može reći da je to posledica toga što produkcijske i medijske kuće uveliko ulažu u marketing sopstvenih proizvoda, kupujući im vreme za reklamiranje, ulažući novac u njihovu zvučnost i prepoznatljivost, kao i mesta gde će se sve puštati, želeći da se nametnu kao najbolji mogući izbor publici. Naravno da ulaganje u određenu kulturnu robu  ne mora da znači i automatski uspeh ili potvrdu kvaliteta, niti da će sa sobom povući samo pozitivne kritike. Svakako, ti kulturni proizvodi koji su favorizovani biće konzumirani češće i pre nego bilo koji drugi, u koje nije sistematski ulagano, koji su produkt neke nezavisne produkcije ili samo autorovog entuzijazma, bez unapred kupljenog prostora za reklamiranje i emitovanje. Bilo bi pogrešno tvrditi da ne postoje slučajevi gde neka pesma ili film postanu jako poluparni iako nije bilo značajne institucionalne podrške, ali takvi slučajevi su retki i sve ređi da bi potvrđivali ravnomerni tretman tržišta kulturnih proizvoda. Ukratko, produkcijske kuće vam ne mogu nametnuti hoće li vam se neki film sviđati, ali vam mogu nametnuti koji ćete film gledati.

Posledica tog pseudo-tržišta jeste, na primer, da su u svim svetskim gradovima u toku premijere istih filmova, ili se svuda po svetu „vrte“ slični muzički hitovi. Veliki gradovi mogu sebi dozvoliti i stvoriti alternativno tržište, gde će se slušati alternativna muzika, ili gledati neki produkcijski nezavisni ili ne toliko popularni filmovi. To je moguće baš zbog toga što tu živi veliki broj ljudi, pa postoji veća mogućnost da će koncerti alternativne muzike ili projekcije alternativnih filmova biti posećene i samim tim ekonomski održive za bioskope ili neke muzičke grupe. S druge strane, manji gradovi i sredine su uskraćene za tu vrstu kulturne ponude, njima se svakodnevno nudi, odnosno nameće popularna kultura, koja je za bioskope u manjim sredinama jedino isplativa, pa su zbog toga na nju i ograničeni.

Onda se pojavio Torent, kao „savremeni Robin Hud globalne kulture“ koja omogućuje svima ravnopravan pristup i raznolikost kulturnih sadržaja. On je nastao tako što je 2001. godine programer Bram Koen pokrenuo sistem za razmenu fajlova čiji je cilj bio da bude pouzdan, jako brz, besplatan i dostupan svima. U početku je to bila mala mreža, ali je vremenom rasla i poprimila globalne dimenzije. Torent omogućuje kulturnu autonomiju, mogućnost pojedinca da bira sadržaje kakve želi da gleda, on ga spasava izolovanosti i nudi veći izbor kulturnih sadržaja nego institucionalizovano tržište kulturnih dobara.

To nas dovodi do pitanja zašto je Torent tako nepoželjan za sistem, pa postaje predmet raznih restriktivnih zabrana. Torent sam po sebi nije ilegalan, nema ničeg ilegalnog u njegovoj P2P (peer to peer) tehnologiji koja omogućuje slobodnu razmenu fajlova među korisnicima. Međutim, ono što je problematično jeste transfer fajlova koji su zaštićeni autorskim pravima. U slučaju kada pojedinac neki legalno kupljen prizvod deli sa drugima putem te mreže, to je ilegelan čin, zato što ga onaj ko preuzima fajl nije kupio od onoga ko ima zakonsko pravo da ga prodaje. A danas je ogromna količina proizvoda zaštićena autorskim pravima, pa se Torent često poistovećuje sa piraterijom.

Upravo ta žustra borba između Torenta i kulturne industrije otkriva neke njene tendencije. Primarni cilj kulturne proizvodnje i njenih stvaraoca sve manje se prepoznnaje u emancipaciji, u širenju određene ideje, promišljanje i ispunjavanje društvenog života smislom, naprotiv, kultura se danas proizvodi da bi se što bolje prodala. U okviru kritičke teorije društva, Maks Horkhajmer i Teodor Adorno uočavaju da glavna odlika kulturnih dobara nije upotrebna vrednost, već se umesto nje kulturni proizvodi odlikuju isključivo razmenskom vrednošću, gde je zahtev za unovčavanjem kulturnog dobra postao totalan (Horkheimer-Adorno, 1989: 163). A to jeste posledica sve veće komodifikacije kulturnih industrija, koje podležu ekonomskim zakonima i čije poslovanje neretko podseća na ekonomska preduzeća. U tom smislu Horkhajmer i Adorno zaključuju da se stvaraoci kulturnih dobara moraju prilagoditi logici njihovih šefova, a to su, po njihovom mišljenju, ekonoska i politička elita koja ih finansira i određuje, naspram koje je kulturni monopol slab. Ukoliko to ne učine, postoje velika verovatnoća da će postati autsajderi u sistemu (Horkheimer-Adorno, 1989: 128, 129). Horkhajmerova i Adornova zapažanja možda jesu malo preterana, suviše je oštro reći da je kulturna proizvodnja izgubila nekadašnji smisao i da se apsolutno podredila ekonomiji. Postoje i dalje režiseri i stvaraoci bilo kojih kulturnih sadržaja kojima nije profit u prvom planu, postoje i brojni festivali koji kvalitet filma ne određuju komercijalnim kriterijumima. Ali jesu dobro uočili određena kretanja i funkcije kuturne proizvodnje u kapitalističkom sistemu.

Torent zato i jeste sporan, on nanosi veliku ekonomsku štetu proizvođačima kulturnih sadržaja, ugrožava autorska prava stvaralaca i proizvodi određene etičke dileme. Ostaje, ipak, saznanje da veliki broj ljudi nikada ne bi gledao određeni film ili se upoznao sa nekim drugim kulturnim sadržajem da Torenta nije bilo. Uprkos brojnim kontroverzama, pojedini umetnici podržavaju ovakav vid difuzije kulture. Poznati pisac Paulo Koeljo podržao je Torent portal Pirate bay, stavivši sopstvenu sliku na glavnu stranu ovog sajta. „Nekoliko mojih knjiga deli se na Pirate bay, a njihova prodaja porasla je od kada ih čitaoci dele onlajn. Slobodno besplatno skinite moje knjige i ako su vam se svidele kupite ih, to je način da industriji poručimo da pohlepa ne vodi nikuda“ – napisao je pisac Paulo Koeljo (http://www.blic.rs/it/paulo-koeljo-na-naslovnici-pirate-bay/s614tet). Možemo zaljučiti da to što je Torent toliko prisutan i korišćen, jeste upravo rezultat nemogućnosti i nesposobnosti savremene kulturne industrije i njenog tržišta da zadovolji ili možda ukroti sve kulturne potrebe društva.