Božićni praznici u Srbiji

Božić se praznuje u čast rođenja Isusa Hrista i uvek se pada 7. januara po gregorijanskom, a 25. decembra po julijanskom kalendaru. Najinteresantniji srpski običaji vezani su za Božić i praznike koji ga prate. Tih nekoliko nedelja oko Božića predstavljaju najlepši i najsvečaniji period tokom čitave godine – praznik dece i porodice. Veliki broj ljudi se postom priprema za doček Božića koji predstavlja najradosniji hrišćanski praznik. Božićni post počinje 28. novembra, a završava se pričešćem 7. januara.

Tokom sedmica koje prethode Božiću, pojedini dani se odlikuju naročito lepim narodnim običajima. Na Varindan (dan posvećen Svetoj Varvari) se, u nekim krajevima Srbije, u plitku posudu vodom potope zrna pšenice koja će proklijati i iznuknuti do Božića, kada se gleda koliko je pšenica izrasla što po narodnom verovanju pokazuje kakva će pšenica roditi naredne godine. Ova posuda je često deo dekoracije na trpezi za Badnje veče. Nedelje (druge, treće i četvrte sedmice decembra) koje neposredno prethode Božiću posvećene su porodici, deci i detinjstvu, kao i roditeljima. Tim redosledom se i praznuju Detinjci, Materice i Očevi. Ono što povezuje ova tri praznika je običaj vezivanja onoga čiji se praznik proslavlja. Najčešće se vezuju noge kaišem ili kanapom, a onaj ko je zavezan (dete, majka ili otac) otkupljuje svoju slobodu poklonom. Vezivanjem se simbolizuje povezanost porodice, međusobno poštovanje i pomaganje njenih članova.

Dva dana pre Božića, 5. januara, praznuje se Tucindan. Ovaj praznik je ime dobio po tome što se nekada pečenica „tukla” krupicom soli, a kasnije ušicama od sekire. Tog dana se kolje i sprema za pečenje božićna pečenica – prase ili jagnje. Na Tucindan, po narodnom verovanju, ne valja tući decu jer će čitave godine biti nestašna i bolovaće od čireva.

Šestog dana meseca januara, uoči Božića, proslavlja se Badnji dan, koji je ujedno poslednji i najstroži dan božićnog posta. Naziv je dobio po badnjaku, koji pre svitanja, na Badnje jutro, seče domaćin. Badnjak je mlado hrastovo ili cerovo drvo, koje treba da bude toliko, da ga domaćin na ramenu može doneti kući. Nakon što izabere odgovarajuće drvo, domaćin se okrene ka istoku,  prekrsti i pomoli Bogu, uzme sekiru i iz trećeg puta odseče badnjak. Kad badnjak donese kući uspravi ga pored ulaznih vrata, gde stoji do večeri kada se iseče za drva i unosi u kuću. Badnjak je simbol drveta koje je pravedni Josif založio u hladnoj pećini u Vitlejemu, gde se Isus Hristos rodio. Po povratku iz šume domaćin stavlja pečenicu da se peče, dok domaćica priprema hranu za prazničnu večeru. Proslavljanje Badnje večeri otpočinje unošenjem badnjaka. Domaćin unosi badnjak i pozdravlja ukućane rečima: „Dobro veče! Čestit Božić, srećno Badnje veče!”, domaćica ga sa decom dočekuje, otpozdravljaju mu i posipaju ga pšenicom. Badnjak se stavlja na ognjište ili peć (ako ih ima u kući). Jedna grana badnjaka stavlja se uz istočni zid kuće gde stoje ikona i kandilo gde će ostati i naredna tri dana. Slamu unosi domaćin oponašajući kvocanje i posipa je po kući ili makar u prostoriji gde je postavljena svečana trpeza, dok ga deca prate pijukanjem. Unošenje slame simbolizuje slamu u pećini u kojoj se rodio Isus Hristos, a kvocanje i pijukanje – rađanje Hrista koji donosi zaštitu, ljubav i spas. Nakon unošenja badnjaka, slame i pečenice svi ukućani se okupljaju oko stola, pevaju božićni tropar i izgovaraju molitve, čestitaju jedni drugima Badnje veče i sedaju za trpezu koja je posna i koju čine razno suvo voće, hleb, pasulj, riba i druga jela. U noći između Badnjeg dana i Božića deci posebnu radost donosi Božić Bata u čijem liku mnogi vide lik Svetog Nikole (Svetog Nikolaja Mirlikijskog), koji se za života odlikovao milosrđem, dobročinstvom i tajnim darivanjem ubogih. Deca pre spavanja stavljaju svoje čizmice u prozore u koje će im Božić Bata u toku noći ostaviti poklone kojima će se po buđenju na Božićno jutro obradovati.

Rano ujutru, na Božić, zvone zvona na pravoslavnim hramovima, puca se iz pušaka i najavljuje dolazak Božića. Domaćica ustaje pre svih i od testa pravi pogaču koja se zove „česnica”. U nju stavlja zlatni, srebrni ili obični novčić. Ime je dobila po tome što se mesi u čast Isusa Hrista ili zato što se lomi na „časti” (delove). Česnica se bocka grančicom badnjaka, a kada bude pečena, iznosi se na Božićnu trpezu. Neko od ukućana, a najčešće domaćin i njegova deca, odlaze u crkvu na jutrenje i liturgiju, a ukoliko su postili, onda se i pričešćuju. Ljudi se pozdravljaju rečima: „Hristos se rodi!” i otpozdravljaju: „Vaistinu se rodi!”. Rano ujutru u kuću dolazi položajnik, koji se u novije vreme obično prethodno dogovori sa domaćinom oko vremena dolaska. Po ulasku položajnik ukućane pozdravlja Božićnim pozdravom: „Mir Božiji! Hristos se rodi!”, a ukućani odgovaraju: „Vaistinu se Hristos rodi!”, nakon toga uzima grančicu badnjaka kojom džara vatru izgovarajući lepe želje upućene domu i ukućanima. Domaćica ga potom posluži i daruje ga pripremljenim poklonom. Položajnik simbolizuje mudrace sa istoka, koji su prateći zvezdu došli da se poklone novorođenom Isusu. Veruje se da je položajnik osoba koja će cele godine donositi sreću u kuću. Pošto stanu oko stola domaćin zapali sveću, uzima kadionicu, okadi ikone, kandilo i sve prisutne pa preda kadionicu nekom mleđem ko okadi celu kuću. Potom se peva Božićni tropar i izgovaraju molitve, a posle toga pristupa lomljenju česnice na onoliko delova koliko ima ukućana. Veruje se da će onoga ko dobije deo česnice sa novčićem sreća pratiti tokom čitave godine. U nekim krajevima običaj je da domaćin „otkupi” novčić, ukoliko ga on nije dobio. Ukućani potom čestitaju jedni drugima Božić i sedaju za mrsnu, bogatu trpezu na kojoj se osim česnice nalazi i pečenica, kao i razne đakonije koje je pripremila domaćica.

Za proslavljanje Božića vezani su još neka narodna verovanja, npr. da bi na Božić trebalo da se izmire svi oni koji su tokom godine bili u svađi, da se posle ručka simbolično započne neki posao kako bi ljudi cele godine bili vredni i kako bi im poslovi išli od ruke, da se na prvi dan Božića ne odlazi u posete i da se praznik proslavlja u krugu porodice, trpeza se ne rasprema od Badnje večeri do Svetog Stefana (9. januara), baš kao što se i kuća ne čisti.

Proslavljanje Božića  predmet je i mnogih književnih tekstova. Jedan od njih je i pesma „Položajnik” koju je napisao Dobrica Erić na osnovu svojih sećanja iz detinjstva i doživljaja Božićnog jutra.

 

Položajnik

 

Sveti duh odi

po zemlji i po vodi

Hristos se rodi

Vaistinu se rodi!

 

A na Božić, mesto dimničara

dolazi nam s jutarnjim pticama

položajnik da badnjak prodžara

i napuni kuću varnicama:

 

Koliko varnica, toliko parica

toliko jagnjadi u proleće

Koliko varnica toliko sadnica

toliko berićeta idućeg leta

Koliko varnica, toliko sreće!

 

Položajnik sav rumen u licu

stavi na peć paru za česnicu

A moj otac kadionicom mane

te okadi kuću i kućane.

 

Položajnik tad sedne u ćoše

umotan u beli guber ceo

i padne sa stolice tronoše

da nam bude kajmak debeo

kao ona stara guberina

kojim ga je ogrnula strina.

 

Tek tad smem da načnem pečenicu

i dok s neba pršte zlatni zraci

po kući – mi čekamo česnicu

u kojoj se kriju tajni znaci.

 

Česnica je božićna pogača

iz crepulje i ispod sača

Lomi se i služi pre pečenja

i puna je božićnog znamenja:

 

Drenovo zrnce označava zdravlje

Beli pasulj ovce, šareni krave

Zrno žita znači berićet i slavlje

a para je znak bogatstva i slave.

 

Posle ručka, u toplom odelu

posedamo svi u konjske sanke

da nas moj otac provoza po selu

a ponekad čak i do palanke

koja blista u snežnom predelu

kao da je izašla iz bajke.

 

Prolećemo na saonicama

po selima i varošicama

Zastave se viju već danima

pred krčmama i dućanima

i ori se naša pesma stara

Tako narod s Bogom razgovara.

 

Tako Srbi sanjaju o sreći

i prkose večitoj nesreći

Tako zemlja Srbija proslavlja

praznik Božić, krunu pravoslavlja!

 

A Sveti duh odi

po zemlji i po vodi

Hristos se rodi

Vaistinu se rodi!

ANA MIJAJLOVIĆ