Estradni kič ili zašto o ukusima ipak treba raspravljati

Poznati teoretičar kiča i kulturolog, Herman Broh, smatrao je da je kič unutrašnji neprijatelj umetnosti, naglašavajući da je on prisutan u svim umetničkim vrstama – u književnosti, slikarstvu, vajarstvu, muzici, na filmu. Međutim, pogrešno bi bilo fenomen kiča vezivati samo za umetnost. Važna osobina kiča jeste univerzalnost, te je osim u umetnosti, njegovo prisustvo itekako vidljivo i u ostalim oblicima društvenog života (u politici, religiji, turizmu, modi i dr). „Najbolji dokaz da se kič uvukao u svakodnevni život jeste njegovo prisustvo u našim kućama, poslovnim i stambenim prostorima, javnim lokalima i mestima za zabavu, vrtovima, restoranima (…) Kič je okupirao naše navike i naša ponašanja, misli, snove, emocije i svakodnevne rituale, naše estetske sklonosti, hobije i modu – on danas preti da dominira načinom ali i sadržajem našeg života“ (Božilović, 2006: 23). Upravo zbog svoje univerzalnosti i estetsko-etičke složenosti, kič je nejasno definisan pojam. Najuopštenije, negativno vrednovanje kiča možemo da povežemo sa lošim ukusom i degradacijom (unižavanjem) umetničkih, ali i ličnih i društvenih vrednosti uopšte.

Postojanje kiča primećuje se još u antičkim društvima, ali se njegovo širenje, po mišljenju većine sociologa, vezuje za industrijsku revoluciju i masovno prelaženje ljudi iz sela u gradove u potrazi za poslom. Ta nova klasa, klasa radnika, bez ili sa niskim stepenom obrazovanja, sve više gubi vezu sa svojom tradicionalnom, seljačkom kulturom, te se kod njih javlja potreba za novom kulturom i novim sadržajima. Novonastala kultura morala je da ispuni nekoliko zahteva, da bude dopadljiva, da ne iziskuje nikakav intelektualni napor za njeno razumevanje, ukratko da predstavlja neku vrstu zabavnog i „lakog“ sadržaja koji će umorni radnik konzumirati nakon napornog dana na poslu. Sa razvojem i modernizovanjem masovnih medija, pre svega televizije i interneta, dolazi do veće vidljivosti i zastupljenosti kiča. To se može primetiti i u srpskom medijskom prostoru – veliki broj kanala sa nacionalnom frekvencijom obiluje nekvalitetnim turskim i latinoameričkim serijama, drugorazrednim holivudskim filmovima, šou i rijaliti programima. Ako uzmemo u obzir da televizija u Srbiji po zastupljenosti ima primat u odnosu na ostala sredstva masovnog komuniciranja i da najveći broj građana svoje slobodno vreme ispunjava gledanjem televizije, jasno je zašto kvalitet ponuđenih kulturnih i medijskih sadržaja postaje važno pitanje od opšteg društvenog značaja.

Kada govorimo o kiču u savremenom svetu, ne možemo a da se ne dotaknemo estrade. Nekada se ovaj pojam odnosio samo na scensko nastupanje pevača i drugih izvođača, a danas estrada obuhvata mnoge javne ličnosti od glumaca, novinara, sportista, preko manekena, kontroverznih biznismena, do književnika i profesora. Možemo se složiti da je prva asocijacija na reč estrada u Srbiji upravo turbo folk. Novokomponovana narodna muzika i turbo folk su prvi sinonimi estradnog kiča, a estradne zvezde su najpodloženije kičastoj banalizaciji (Božilović, 2006: 233). Nagla popularizacija turbo folka u Srbiji dovodi do velikih obrta u čitavoj kulturi. Kultura postaje obojena agresivno, sadistički i pornografski. Akcenat se stavlja na glamurozni, šljašteći i nadasve savršeni život turbo folk zvezda, umesto na kvalitet njihovog stvaralaštva. Poslednjih godina karakteristično je još veće zadiranje ove sfere u kulturu, pa se govori o „estradizaciji kulture“ jer kič uspeva da se integriše u ostale, važnije sfere društva. Naša politička scena, godinama unazad sve više podseća na estradnu. Lideri političkih partija koji učestvuju u rijaliti šou programima, ministar koji strane delegacije dočekuje i ispraća uz pesmu, neprimerena komunikacija i ponašanje u skupštini, samo su neki od primera krize vrednosti, kič ponašanja, neukusa i loše situacije u kojoj se kultura nalazi.

Počev od sedamdesetih godina prošlog veka, „estradna diva“ Fahreta Jahić, poznatija kao Lepa Brena, postala je simbol uspeha, devojka rođena u malom mestu koja će nakon nekoliko godina postati najpopularnija i najbogatija pevačica na ovim prostorima. Svojim fizičkim izgledom, stajlingom, muzikom i načinom života uspela je da izgradi mit savršene i uspešne žene koju obožavaju milioni ljudi. „Brena u mašti savremenog deteta zamenjuje Snežanu, Pepeljugu, Uspavanu Lepoticu, sve princeze iz bajki koje karakteriše lepota i dobrota i u čiji je lik ugrađeno mnoštvo elemenata vekovima građenog obrasca ideal-devojke.“ (Milena Dragićević-Šešić, 1994: 158). Devedesete godine prošloga veka nisu usporile ovaj trend, štaviše uticaj estradnih zvezda je porastao, a vrednosti su se izvitoperile. Ratovi, hiperinflacija, nemaština i nemoral doprineli su tome da se na estradu gleda kao na kanal uzlazne društvene pokretljivosti, jer je bavljenje „šou biznisom“ uglavnom donosilo brzi uspeh, dobru zaradu i popularnost. Za jedan deo publike, estrada je bila i ostala beg od stvarnosti. „Kičer je uvek i svuda u suštini duboko otuđen čovek, i kao takav, on bi da svesno (a često i podsvesno) komunicira sa nečim što će mu prividno ulepšati život i odvući ga od problema koji ga svakodenvno pritiskaju. On na neki način traži zamenu za stvaran život, pa sivu realnost rado i relativno jeftino menja za ružičastu iluziju.“ (Božilović, 2006: 175).


Veliki uticaj sredstava masovne komunikacije u savremenoj kulturi naglašava nedoumicu oko pitanja da li mediji kreiraju i oblikuju kulturne potrebe publike, namećući određene kulturne sadržaje, ili pak mediji plasiraju ono što publika želi, odgovarajući na već formirane kulturne potrebe i interesovanja. Odgovor je negde na sredini. U Srbiji je i dalje nizak procenat visokokobrazovanih ljudi, ako tome dodamo i da starije stanovništvo čini znatan deo ukupnog stanovništva, onda se može zastupati teza da mediji, rukovođeni pre svega zaradom, plasiraju sadržaje koji veliki deo populacije želi i može da razume. Tu možemo da svrstamo emisije zabavnog karaktera, različite vrste šou programa i senzacionalističke vesti u slučaju štampanih medija. Da je vrag odneo šalu govori nam i činjenica da je estradna kič kultura zastupljena i na televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Spomenute televizije bi, imajući u vidu da i same učestvuju u kreiranju kulturnih potreba publike, trebalo da budu neka vrsta nacionalnog dobra, koje će primarno imati obrazovnu i emancipatorsku ulogu. To sa sobom povlači obavezu da odgovorno vrše odabir i prezentuju vredne kulturne sadržaje, da se jednako brinu o kreiranju i prikazivanju programa za sve uzraste, od najmlađih do najstarijih članova društva.

Imajući u vidu da postoje različiti ukusi, a da ne postoje pouzdani i tačno utvrđeni kriterijumi njihovog vrednovanja, podsetićemo se latinske izreke De gustibus non est disputandum, koja u prevodu znači „o ukusima se ne raspravlja“. Da li je zaista tako? Da li treba da okrenemo glavu i dopustimo da kič vlada medijskim prostorom, kulturom uopšte, našim životima i nama samima ili je neophodna sistemska reforma i borba da se kultura i istinske vrednosti vrate na pijedestal društva. O ukusima itekako treba raspravljati jer oni nisu biološko, genetsko svojstvo čoveka, ne rađamo se sa određenim ukusom i kulturnim senzibilitetom, već ih neprestano izgrađujemo, oblikujemo i negujemo u svakodnevnom životu, u porodici, školi i širem društvenom okruženju. Ukus je stoga u velikoj meri društveno konstruisan, bez obzira da li je reč o visokoj ili popularnoj umetnosti, modi, ishrani ili sportu.

Svako nastojanje da se kič u potpunosti iskoreni u kulturi i društvu deluje, u najmanju ruku, naivno. To ipak ne znači da je borba protv kiča unapred osuđena na neuspeh. Svako od nas kao „vlasnik sopstvenog ukusa i vrednosti“ treba da iskaže potrebu za obrazovanjem i duhovnim oplemenjavanjem, da iskaže moć u biranju svojih najboljih mogućnosti u domenu stvaralaštva i odabira vrednosti. Jedino tako ćemo našoj posrnuloj kulturnoj stvarnosti dati smisao i perspektivu, u kojoj društvo neće da (e)strada.