Dositej Obradović, akademska srpska asocijacija

Књиге, браћо, књиге, а не звона и прапорце

Српска књижевност кроз векове
24 окт 2017

Доситеј Обрадовић

Доситеј Обрадовић, академска српска асоцијацијаВећ са јављањем хуманизма и ренесансе који су изнова покренули развој човековог интелекта и васпитања, тежећи ка истицању аутономије човековог разума и слободног вољног одлучивања, и тиме обичног човека пробудили из таме средњега века, било је доста помака на плану ширења образовања међу различитим народним слојевима. Међутим, такве идеје свој врхунац ће достићи у XVIII веку са процватом филозофије рационализма.

Књиге и просветитељство

Из такве филозофије развиће се и нови уметнички и културни покрет – просветитељство. Више него икада пре, човек, као свесно и разумно биће, постаје центар интересовања. Инсистира се на постојању и стварању новога човека, који ће све подвргавати критици слободног, рационалног ума. Не чуди, стога, да је главна просветитељска максима гласила: „Sapere aude“, у значењу: имај смелости да будеш разуман! Таква идеја представљала је велику прекретницу у историји развоја људског ума у целом свету, а излишно је говорити какав и колики помак је јављање таквога става учинило у развоју образовања код нас. Већ са јављањем хуманизма и ренесансе који су изнова покренули развој човековог интелекта и васпитања, тежећи ка истицању аутономије човековог разума и слободног вољног одлучивања, и тиме обичног човека пробудили из таме средњега века, било је доста помака на плану ширења образовања међу различитим народним слојевима.

Књиге и процват филозофије рационализма

Међутим, такве идеје свој врхунац ће достићи у XVIII веку са процватом филозофије рационализма. Из такве филозофије развиће се и нови уметнички и културни покрет – просветитељство. Више него икада пре, човек, као свесно и разумно биће, постаје центар интересовања. Инсистира се на постојању и стварању новога човека, који ће све подвргавати критици слободног, рационалног ума. Не чуди, стога, да је главна просветитељска максима гласила: „Sapere aude“, у значењу: имај смелости да будеш разуман! Таква идеја представљала је велику прекретницу у историји развоја људског ума у целом свету, а излишно је говорити какав и колики помак је јављање таквога става учинило у развоју образовања код нас.

Доситеј Обрадовић

Уз ред најзначајнијих просветитељских умова света, као што су: Декарт, Спиноза, Лајбниц, Волтер и Гете, стоји и наш велики Доситеј Обрадовић, српски Волтер, како га многи називају. Овај наш најзначајнији просветитељ и писац XVIII века, рођен је око 1740. године у градићу Чаково у данашњем румунском делу Баната. Рано је остао без родитеља, тако да је детињство провео у Темишвару код тетка Николе Парчанина, где је изучавао јорганџијски занат. Под утицајем црквене литературе и религиозних романа рано је одлучио да се замонаши, тако да је већ 1758. године отишао у манастир Хопово на Фрушкој Гори.

Интересантно је да ће се касније, исти тај Доситеј разочаран хипокризијом и испразношћу монашког живота, практично одрећи црквених идеја и покренути целокупну мисију просветитељства у Србији, заснованог на филозофији здравог разума и слободног одлучивања. За рад Доситеја Обрадовића од изузетног значаја је 1782. година када он борави у немачком граду Хале, где је на познатом универзитету код професора Еберхарда слушао предавања из рационалистичке филозофије. Ту је и започео писање најзначајнијих својих дела „Совјети здравога разума“, и аутобиографије „Живот и прикљученија“.

Мисија просветитељства и Доситеј Обрадовић

Доситеј Обрадовић, академска српска асоцијацијаОслањајући се на своје европске узоре, Доситеј на мисију просветитељства посматра двојако. Пре свега, истиче неопходност ослобађања од заблуда и предрасуда, а затим, с тим у вези, и изградњу човекове личости према начелима здравога разума и слободног расуђивања. Да је она чувена максима просветитељства „Имај смелости да будеш разуман“ заиста истинита, и да је такав став у то време заиста захтевао доста смелости видећемо већ из првих просветитељских дела Доситеја Обрадовића.

Доситеј је своје важне идеје осмислио и написао, међутим јавља се прва и велика препрека његовој мисији просвећивања – штампање књига изискивало је доста новца, којег Доситеј није имао. Осим тога, штампање списа на српском језику било је ризичан потез и за штампаре јер се тако нешто до тада није штампало, те се није могло претпоставити да ли ће покрити трошкове штапања.

Доситеј Обрадовић и његова дела

Будући да је већ страствено радио и размишљао о оплемењавању и пеосвећивању свога народа, Доситеј је већ био припремио за штампање Совјете здравога разума. Међутим, из свих ових разлога одлучује да се писмом обрати за помоћ пароху цркве у Трсту, своме пријатељу Харалампију Мамули. Иако приватно писмо пријатељу, овај спис остаће упамћен, такође, и као једна врста просветитељског манифеста у коме Доситеј сада практично први пут излаже своје просветитељске мисли.

Осим тога, Писмо Харалампију покреће и читав низ актуелних питања друштвеног, књижевног и верског карактера. На самом почетку, Доситеј обавештава свога пријатеља да је припремио за штампу своју књигу која ће „написана бити чисто српски, да је могу разумети сви српски синови и кћери“, те тиме износи још једну битну идеју своје просветитељске мисије, а то је писање на народном језику. Такође, у пар наврата Доситеј се дотиче и верске толеранције, те ће рећи: „Ја ћу писати за ум, за срце и за нарави человеческе, за браћу Србије, којега су год они закона и вере.“

Све суштинске идеје поетике просвећивања Доситеј Обрадовић је марљиво сложио и припремио у својим Совјетима здравога разума

Све суштинске идеје поетике просвећивања Доситеј је марљиво сложио и припремио у својим Совјетима здравога разума. Како већ сам наслов имплицира, Доситеј ће се овом књигом обратити свој својој српској браћи и сестрама, саветујући их како да просвете свој  дух, а самим тим и целокупан дух свога народа и будућих његових нараштаја. Доситеј, пре свега, говори о потреби образовања народа, о школским програмима, а затим се дотиче и основних моралних начела људскога живота – о љубави, о злоби и о добродјетељи .

Доситеј истиче љубав као оно што је исконско и једино право и истинито у човеку, оно што повезује човека са Богом и подстиче га на доброчинство. Све људске врлине, како наглашава Доситеј, а пре свега доброта, благост и милост, рађају се из љубави. Када је реч о људској злоби, Доситеј ће и ту нагласити да је човек рођен из људске љубави, те стога и једино остварен када је у љубави. Стога, човек који је срећан, како Доситеј каже, не може бити злобан. Као прави просветитељ, Доситеј наглашава да образован и просвећен човек може савршено добро да препозна зло у себи, а затим може своје срце од свакога зла да очисти и ослободи.

Доситеј Обрадовић и школа

Средишње место у Совјетима здравога разума Доситеј додељује излагању комплетног образовног система за српске школе. Правилно образовање јесте темељ сваког човека, али оно што је изузетно битно а често остаје по страни јесте чињеница да је од необразовања једино горе погрешно образовање. Доситеј у свом образовном програму наводи предмете које би једна школа морала да има. Занимљив је повод због којег је Доситеј започео ову детаљну расправу. Наиме, мештани једног градића у Банату обећали су новчану помоћ за штампање књиге, а потом су обећање и погазили рекавши да су почели да зидају две звонаре испред цркве, па док не завше тај посао и док не купе звона, не могу помоћи Доситеју.

Разочаран Доситеј суочивши се поново са препрекама приликом штампања овога дела, почиње расправу да би показао сву бесмисао сујеверја, те том приликом изговара чувену своју реченицу: „Књиге, браћо моја, књиге, а не звона и прапорце. Оне војују и побјеждавају“! Уместо те две звонаре, паметније би било, рећи ће Доситеј, да су сазидали две школе – једну за мушку, а другу за женску децу. Док би се те две школе зидале, требало би међу том децом изабрати оне који су склони науци и послати их у свет на школовање, да би по повратку били учитељи у оним сазиданим школама. Оно што је такође битно јесте то што Доситеј истиче неопходност женског образовања, истичући да је мајка први и најбољи учитељ свога детета.

Савети Доситеја Обрадовића

При крају, Доситеј саветује мештане овог градића да за преостали новац сазидају болницу у којој ће моћи да се лече, а када све то  постигну, ако преостане новца, онда, истиче Доситеј, могу градити звонаре и торњеве.Да бити разуман изискује смелост, а да је ту особину Доситеј итекако поседовао, сведочи и писмо упућено свештенику Серафиму који га је саветовао да буде опрезан са својим просвећивањем народа и да укидањем сујеврја не укине и правоверје. На занимљив начин, Доситеј одговара кроз анегдоту о неком далматинском народном свештенику Муждалу, који је , иако поптуно необразован, био веома омиљен у народу. Доситеј тада наглашава да је разум и њега тако неписменог водио ка исправном расуђивању и размишљању.

Да би то потврдио, изоси једну комичну анегдоту. Наиме, када је дошао поп Муждало у Задар, католички и латински теолози почели су га испитивати и исмејавати га пред народом будући да није знао када се Мелхиседек  родио. На то ће им Муждало врло умешно одговорити, те их тиме све заједно исмејати. „Кажите ви мени ко је мене родио?“, упита Муждало. „Срам да вас буде, па то свака неписмена баба у мом селу зна“, довитљиво ће им рећи на крају.Све док буде људи који правилно расуђују, као овај сеоски поп, онда се не треба плашити да ће се протеривањем сујеврја уништити правоверје у православљу, закљућује Доситеј.

Доситеј ће упркос свим препрекама остати доследан својој мисији

И заиста, није ли био у праву? Доситеј ће упркос свим препрекама остати доследан својој мисији. Њему, више него икоме другом, можемо захвалити што се данас можемо назвати образованим и школованим народом. Своје идеје Доситеј није само теоријски изложио. За отварање Велике школе у Београду, која ће касније прерасти у Београдски универзитет највеће заслуге припадају управо Доситеју. Доситеј никада није очекивао заслуге за свој рад, плаћено ће му бити, вели сам Доситеј „када српски род након његове смрти буде рекао – Овде леже његове српске кости! Он је љубио свој род! Вечан му помен!И заиста, није ли сам помен Доситејевог имена и подстрек да никада не скренемо са пута светлости и разума? Није ли сам помен Доситејевог имена, сам по себи,  једно „Востани Србије“?

Академска српска асоцијација једина је акредитована школа за учење српског језика као завичајног онлајн. Пријавите се да учимо заједно. Видимо се!

[DISPLAY_ULTIMATE_SOCIAL_ICONS]