Knjige, braćo, knjige, a ne zvona i praporce

Već sa javljanjem humanizma i renesanse koji su iznova pokrenuli razvoj čovekovog intelekta i vaspitanja, težeći ka isticanju autonomije čovekovog razuma i slobodnog voljnog odlučivanja, i time običnog čoveka probudili iz tame srednjega veka, bilo je dosta pomaka na planu širenja obrazovanja među različitim narodnim slojevima. Međutim, takve ideje svoj vrhunac će dostići u XVIII veku sa procvatom filozofije racionalizma. Iz takve filozofije razviće se i novi umetnički i kulturni pokret – prosvetiteljstvo. Više nego ikada pre, čovek, kao svesno i razumno biće, postaje centar interesovanja. Insistira se na postojanju i stvaranju novoga čoveka, koji će sve podvrgavati kritici slobodnog, racionalnog uma. Ne čudi, stoga, da je glavna prosvetiteljska maksima glasila: „Sapere aude“, u značenju: imaj smelosti da budeš razuman! Takva ideja predstavljala je veliku prekretnicu u istoriji razvoja ljudskog uma u celom svetu, a izlišno je govoriti kakav i koliki pomak je javljanje takvoga stava učinilo u razvoju obrazovanja kod nas.Već sa javljanjem humanizma i renesanse koji su iznova pokrenuli razvoj čovekovog intelekta i vaspitanja, težeći ka isticanju autonomije čovekovog razuma i slobodnog voljnog odlučivanja, i time običnog čoveka probudili iz tame srednjega veka, bilo je dosta pomaka na planu širenja obrazovanja među različitim narodnim slojevima. Međutim, takve ideje svoj vrhunac će dostići u XVIII veku sa procvatom filozofije racionalizma. Iz takve filozofije razviće se i novi umetnički i kulturni pokret – prosvetiteljstvo. Više nego ikada pre, čovek, kao svesno i razumno biće, postaje centar interesovanja. Insistira se na postojanju i stvaranju novoga čoveka, koji će sve podvrgavati kritici slobodnog, racionalnog uma. Ne čudi, stoga, da je glavna prosvetiteljska maksima glasila: „Sapere aude“, u značenju: imaj smelosti da budeš razuman! Takva ideja predstavljala je veliku prekretnicu u istoriji razvoja ljudskog uma u celom svetu, a izlišno je govoriti kakav i koliki pomak je javljanje takvoga stava učinilo u razvoju obrazovanja kod nas.

Uz red najznačajnijih prosvetiteljskih umova sveta, kao što su: Dekart, Spinoza, Lajbnic, Volter i Gete, stoji i naš veliki Dositej Obradović, srpski Volter, kako ga mnogi nazivaju. Ovaj naš najznačajniji prosvetitelj i pisac XVIII veka, rođen je oko 1740. godine u gradiću Čakovo u današnjem rumunskom delu Banata. Rano je ostao bez roditelja, tako da je detinjstvo proveo u Temišvaru kod tetka Nikole Parčanina, gde je izučavao jorgandžijski zanat. Pod uticajem crkvene literature i religioznih romana rano je odlučio da se zamonaši, tako da je već 1758. godine otišao u manastir Hopovo na Fruškoj Gori. Interesantno je da će se kasnije, isti taj Dositej razočaran hipokrizijom i ispraznošću monaškog života, praktično odreći crkvenih ideja i pokrenuti celokupnu misiju prosvetiteljstva u Srbiji, zasnovanog na filozofiji zdravog razuma i slobodnog odlučivanja.Za rad Dositeja Obradovića od izuzetnog značaja je 1782. godina kada on boravi u nemačkom gradu Hale, gde je na poznatom univerzitetu kod profesora Eberharda slušao predavanja iz racionalističke filozofije. Tu je i započeo pisanje najznačajnijih svojih dela „Sovjeti zdravoga razuma“, i autobiografije „Život i priključenija“.

Oslanjajući se na svoje evropske uzore, Dositej na misiju prosvetiteljstva posmatra dvojako. Pre svega, ističe neophodnost oslobađanja od zabluda i predrasuda, a zatim, s tim u vezi, i izgradnju čovekove ličosti prema načelima zdravoga razuma i slobodnog rasuđivanja. Da je ona čuvena maksima prosvetiteljstva „Imaj smelosti da budeš razuman“ zaista istinita, i da je takav stav u to vreme zaista zahtevao dosta smelosti videćemo već iz prvih prosvetiteljskih dela Dositeja Obradovića. Dositej je svoje važne ideje osmislio i napisao, međutim javlja se prva i velika prepreka njegovoj misiji prosvećivanja – štampanje knjiga iziskivalo je dosta novca, kojeg Dositej nije imao. Osim toga, štampanje spisa na srpskom jeziku bilo je rizičan potez i za štampare jer se tako nešto do tada nije štampalo, te se nije moglo pretpostaviti da li će pokriti troškove štapanja. Budući da je već strastveno radio i razmišljao o oplemenjavanju i peosvećivanju svoga naroda, Dositej je već bio pripremio za štampanje Sovjete zdravoga razuma. Međutim, iz svih ovih razloga odlučuje da se pismom obrati za pomoć parohu crkve u Trstu, svome prijatelju Haralampiju Mamuli. Iako privatno pismo prijatelju, ovaj spis ostaće upamćen, takođe, i kao jedna vrsta prosvetiteljskog manifesta u kome Dositej sada praktično prvi put izlaže svoje prosvetiteljske misli. Osim toga, Pismo Haralampiju pokreće i čitav niz aktuelnih pitanja društvenog, književnog i verskog karaktera. Na samom početku, Dositej obaveštava svoga prijatelja da je pripremio za štampu svoju knjigu koja će „napisana biti čisto srpski, da je mogu razumeti svi srpski sinovi i kćeri“, te time iznosi još jednu bitnu ideju svoje prosvetiteljske misije, a to je pisanje na narodnom jeziku. Takođe, u par navrata Dositej se dotiče i verske tolerancije, te će reći: „Ja ću pisati za um, za srce i za naravi čelovečeske, za braću Srbije, kojega su god oni zakona i vere.“

Sve suštinske ideje poetike prosvećivanja Dositej je marljivo složio i pripremio u svojim Sovjetima zdravoga razuma. Kako već sam naslov implicira, Dositej će se ovom knjigom obratiti svoj svojoj srpskoj braći i sestrama, savetujući ih kako da prosvete svoj  duh, a samim tim i celokupan duh svoga naroda i budućih njegovih naraštaja. Dositej, pre svega, govori o potrebi obrazovanja naroda, o školskim programima, a zatim se dotiče i osnovnih moralnih načela ljudskoga života – o ljubavi, o zlobi i o dobrodjetelji . Dositej ističe ljubav kao ono što je iskonsko i jedino pravo i istinito u čoveku, ono što povezuje čoveka sa Bogom i podstiče ga na dobročinstvo. Sve ljudske vrline, kako naglašava Dositej, a pre svega dobrota, blagost i milost, rađaju se iz ljubavi. Kada je reč o ljudskoj zlobi, Dositej će i tu naglasiti da je čovek rođen iz ljudske ljubavi, te stoga i jedino ostvaren kada je u ljubavi. Stoga, čovek koji je srećan, kako Dositej kaže, ne može biti zloban. Kao pravi prosvetitelj, Dositej naglašava da obrazovan i prosvećen čovek može savršeno dobro da prepozna zlo u sebi, a zatim može svoje srce od svakoga zla da očisti i oslobodi.

Središnje mesto u Sovjetima zdravoga razuma Dositej dodeljuje izlaganju kompletnog obrazovnog sistema za srpske škole. Pravilno obrazovanje jeste temelj svakog čoveka, ali ono što je izuzetno bitno a često ostaje po strani jeste činjenica da je od neobrazovanja jedino gore pogrešno obrazovanje. Dositej u svom obrazovnom programu navodi predmete koje bi jedna škola morala da ima. Zanimljiv je povod zbog kojeg je Dositej započeo ovu detaljnu raspravu. Naime, meštani jednog gradića u Banatu obećali su novčanu pomoć za štampanje knjige, a potom su obećanje i pogazili rekavši da su počeli da zidaju dve zvonare ispred crkve, pa dok ne zavše taj posao i dok ne kupe zvona, ne mogu pomoći Dositeju. Razočaran Dositej suočivši se ponovo sa preprekama prilikom štampanja ovoga dela, počinje raspravu da bi pokazao svu besmisao sujeverja, te tom prilikom izgovara čuvenu svoju rečenicu: „Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce. One vojuju i pobježdavaju“! Umesto te dve zvonare, pametnije bi bilo, reći će Dositej, da su sazidali dve škole – jednu za mušku, a drugu za žensku decu. Dok bi se te dve škole zidale, trebalo bi među tom decom izabrati one koji su skloni nauci i poslati ih u svet na školovanje, da bi po povratku bili učitelji u onim sazidanim školama. Ono što je takođe bitno jeste to što Dositej ističe neophodnost ženskog obrazovanja, ističući da je majka prvi i najbolji učitelj svoga deteta.

Pri kraju, Dositej savetuje meštane ovog gradića da za preostali novac sazidaju bolnicu u kojoj će moći da se leče, a kada sve to  postignu, ako preostane novca, onda, ističe Dositej, mogu graditi zvonare i tornjeve.Da biti razuman iziskuje smelost, a da je tu osobinu Dositej itekako posedovao, svedoči i pismo upućeno svešteniku Serafimu koji ga je savetovao da bude oprezan sa svojim prosvećivanjem naroda i da ukidanjem sujevrja ne ukine i pravoverje. Na zanimljiv način, Dositej odgovara kroz anegdotu o nekom dalmatinskom narodnom svešteniku Muždalu, koji je , iako poptuno neobrazovan, bio veoma omiljen u narodu. Dositej tada naglašava da je razum i njega tako nepismenog vodio ka ispravnom rasuđivanju i razmišljanju. Da bi to potvrdio, izosi jednu komičnu anegdotu. Naime, kada je došao pop Muždalo u Zadar, katolički i latinski teolozi počeli su ga ispitivati i ismejavati ga pred narodom budući da nije znao kada se Melhisedek  rodio. Na to će im Muždalo vrlo umešno odgovoriti, te ih time sve zajedno ismejati. „Kažite vi meni ko je mene rodio?“, upita Muždalo. „Sram da vas bude, pa to svaka nepismena baba u mom selu zna“, dovitljivo će im reći na kraju.Sve dok bude ljudi koji pravilno rasuđuju, kao ovaj seoski pop, onda se ne treba plašiti da će se proterivanjem sujevrja uništiti pravoverje u pravoslavlju, zakljućuje Dositej. I zaista, nije li bio u pravu?Dositej će uprkos svim preprekama ostati dosledan svojoj misiji. Njemu, više nego ikome drugom, možemo zahvaliti što se danas možemo nazvati obrazovanim i školovanim narodom. Svoje ideje Dositej nije samo teorijski izložio. Za otvaranje Velike škole u Beogradu, koja će kasnije prerasti u Beogradski univerzitet najveće zasluge pripadaju upravo Dositeju. Dositej nikada nije očekivao zasluge za svoj rad, plaćeno će mu biti, veli sam Dositej „kada srpski rod nakon njegove smrti bude rekao – Ovde leže njegove srpske kosti! On je ljubio svoj rod! Večan mu pomen!I zaista, nije li sam pomen Dositejevog imena i podstrek da nikada ne skrenemo sa puta svetlosti i razuma? Nije li sam pomen Dositejevog imena, sam po sebi,  jedno „Vostani Srbije“?