Govori srpski da te ceo svet razume

Projekat „Online učenje srpskog jezika“ predstavlja jednu drugačiju ideju učenja našeg jezika – srpskog jezika kao zavičajnog. Posle datog odgovora na pitanje šta je to zavičaj i da li mu se naši ljudi u dijaspori rado vraćaju, dolazi pitanje o poznavanju jezika tog zavičaja. Kraja odakle su koreni. Mesta gde su progovorili, prohodali. Jabuke koje su kao deca krali u susednoj bašti. Većina druge generacije poznaje srpski jezik i njime se koristi, ali šta je sa onom trećom, četvrtom generacijom? Ovaj projekat mi je pomogao da dobijem odgovor na to pitanje, iz prve ruke.

Moj „prvenac“ bio je mladić iz Beča, tačnije iz okoline Negotina. Prvi kontakt nije uspostavljen na engleskom (iako sam mislila da će biti), već na tečnom srpskom jeziku. Naravno, mnogo je drugačije kada učenik sa kojim radite već dobro poznaje srpski jezik, ali ne treba se plašiti ni rada sa onima koji ne znaju ni reč. Treba se samo setiti onih trenutaka kada ste sami prvi put krenuli da učite neki nepoznati jezik.

Padeži, mešanje nekih glasova (uglavnom su to afrikate: č i ć, dž i đ), red reči u rečenici, nepravilna komparacija… sve to nestane onog trenutka kada se učeniku stavi do znanja da se sve te nepravilnosti mogu ispraviti. Kada se postavite onako kako treba, učenik se neće plašiti da govori jezikom kojim govore njegovi roditelji. Ovaj projekat i mi koji radimo na njemu, pružamo mogućnost opuštenosti i slobode govora. Ne postoji ono što nije tačno, već ono što se može reći na lepši i pravilniji način. Kada je učenik izgovorio deminutiv imenice novčanik kao „novčančić“, ja sam se iskreno nasmejala, ali kada pogledate nije to toliko pogrešno – to je znak da učenik razume da su deminutivi umanjenice i da se završavaju na –ić, te greška nije velika, samo je potrebno ispraviti je i usmeriti učenika na pravi put.

Kao što rekoh, mladić iz Beča, student, zaposlen, kreativan i ažuran. Roditelji su želeli da nauči srpski jezik i uz njih je, od malena, i učio. Naučio je da čita ćirilicu, ali ne i da je piše, te smo na kursu učili i da pišemo na ovom srpskom predivnom pismu. Zašto sam ovaj tekst naslovila kako sam ga naslovila? Zato što kada sam prvi put učenika upitala zašto želi da uči srpski jezik, odgovorio mi je: „ Da bih mogao lepše i više da razgovaram sa svojom bakom i dekom koji su u Srbiji.“ Dakle, misli i razmišlja o svojim korenima. Međutim, u toku kursa, postavila sam pitanje koje se tiče komunikacije u društvu, konkretno društvu koje čine mladi čiji koreni takođe vuku iz Srbije, i bila sam iznenađena odgovorom učenika da se u trenucima druženja, govori nemački, i da su retki susreti koji krenu sa komunikacijom na srpskom jeziku, kažu: „Čudno nam je da razgovaramo na srpskom.“

Moje mišljenje je da kad god imaju priliku, naši ljudi iz dijaspore, treba da iskoriste da međusobno razgovaraju na srpskom jeziku. Tako neće zaboraviti jezik koji ih veže za zemlju iz koje su otišli u potragu za nadom, srećom… Neće zaboraviti običaje, istoriju, kulturu naše divne Srbije. A verujte, to je ono što je bitno. Ne izgubiti identitet. Ne otkinuti se od svog korena. Od svog ognjišta.

Ovaj projekat je samo jedan deo života ljudi iz dijaspore/u dijaspori koji čuva od zaborava njihovu vezu sa zavičajem. A možete li zamisliti tek sreću i uzbuđenje ljudi koji žele da uče naš jezik, a nemaju ništa što ih veže za Srbiju? To je ono što treba da vas podstakne da se pridružite ovom projektu. Spas od zaborava. Ljubav ka zavičaju. Srbija koja vas voli gde god da ste.