Књижевност прве половине 20. века јесте била ,,служавка револуције”
Васко Попа и време пре његовог стварања
Књижевност прве половине 20. века јесте била ,,служавка револуције”, једносмерна у тематици и поступку, јер је политичка стварност у то време била императив и у књижевној литератури. Како је период НОБ-а прошао, а идеолошке стеге попустиле, тако се и књижевност од педесетих година 20. века окретала другим стварима. Превласт у књижевним тежњама заузимају наследници модерниста, такозвани постмодернисти, који доприносе већој жанровској, али и тематској диференцијацији.
Када је реч о језику поезије, како Деретић бележи, она проговара неизбрушеним, опорим језиком, стих јој је аритмичан, а веома су чести и наративни поступци.
Српска књижевност и Васко Попа
Као никада пре, целокупној књижевности, а нарочито поезији, нико није постављао границе, јер је уследио период књижевних индивидуа, а не праваца, а у новонасталој слободи најбоље се снашао Васко Попа. То потврђује и ондашња критика, а међу онима који су најбоље радили на његовој афирмацији посебно се издваја Зоран Мишић. Пишући о поезији Васка Попе у тексту Поезија опседнитих ведрина, Мишић посебну вредност приписује Попиној рефлексивној, ерудитној поезији, која јесте ретки пример мисаоне поезије у новијој књижевности. У предговору своје Антологије, под називом Један век српске поезије, Мишић је напоменуо да она јесте зборник најбољих песника (а не најлепших песама), а чињеница да је Васко Попа међу њима само потврђује његову изузетност и аутентичност његове поезије.
Стил Васка Попе
Попина слобода шири се поетиком циклуса, јер постаје песник циклуса, који значење песме проширује на значење целине. Његова херметичност не огледа се у ирационализацији мисли, већ у метафоричности и елиптичности израза. Успео је оно што се до тада сматрало немогућим – спојио је класицистички идеал склада са живописним барокним укусом. Изузетност његовог стила огледа се у томе што је у сваки свој циклус унео нешто ново, изузетно, аутентично, нешто што ранијим песничким умовима никада није био предмет надахнућа и инспирације.
Циклус песама – Игре
Тако, написавши циклус песама Игре, у збирци Непочин поље, успео је да створи сасвим нову и другачију поетику – поетику игрe, о којој ће се годинама касније полемисати. Игре које је Попа створио никако нису дечије, стога се и овде показује да он свакако јесте песник необичног. Језик којим ове песме проговарају јесте језик дечије невиности и непосредности, али се искључиво исказују дејства озбиљности. Управо то том пречишћеном језику, како истиче Светлана Велмар Јанковић, даје црнохуморна значења. Свака песма у овоме циклусу има своју сопствену лексику и ритам, примерен природи ,,игре која се игра.”
Пре Игре
Песма Пре игре која је посвећена Зорану Мишићу заправо говори о самом животу, а играње јесте бивствовање. На посебан начин се говори о човековим успонима током живота, али и о дубоком паду:
Ко се не разбије у парампарчад
Ко остане читав и читав устане
Тај игра.
Ко успе да преживи пад, да се подигне и настави даље – тај живи.
Између игара
У песми Између игара заправо се акценат ставља на чињеницу да игра (живот) не престаје, нико се не одмара. Људски поступци током живота су разнолики, стављени на различита искушења, у различитим ситуацијама, неко се избори, а неко не успе:
А онај се игра својом главом
Хитне је у ваздух
И дочека је на кажипрст
Или је уопште не дочека.
После игре
Када дођемо до песме После игре, долазимо до гротеске. После игре илити после смрти –
Најзад се руке ухвате за трбух
Да трбух од смеха не пукне
Кад тамо трбуха нема
Исто тако нема чела, нема срца, нема ничега, руке падају у крило – кога нема.
После смрти, апсолутна пустош, потпуно ништавило. Према оваквој Попиној поетској визији, након игре, човеку остаје само земља где:
На један длан сад киша пада
Из другог длана трава расте
Шта да ти причам
Васко Попа – чудотворац!
Назвавши га чудотворцем, Велмар Јанковић је свакако била у праву истичући да Попа чудо постојања изриче чудом свог песничког језика, а поменуто чудо постојања се посебно назире у анализираном циклусу Игре. Тако што је апстраховао песнички језик, апстраховао песничке замисли, изградио потпуно нови и свој песнички израз, иако дивно читљив, Попа као песник до данас остаје недокучив. Његова поезија јесте идеал коме теже и песници 21. века.
Академска српска асоцијација једина је акредитована онлајн школа за српски језик. Пријавите се да учимо српски онлајн!