Kultura u funkciji razvoja gradova

Grad se kroz istoriju može prepoznati kao mesto gde se u najvećoj meri odlučivalo o razvojnim tokovima određenih društava, deševanja koja su se odvijala u gradovima neretko su određivala čitav tok društvenog kretanja. To je posledica koncentracije najvažnijih ekonomskih, političkih i kulturnih delatnosti u gradu kao mestu društvenog dinamizma i sociokulturnog pluralizma. Nije slučajno što je renesansa imala svoje najsnažnije uporište upravo u gradovima.

Iako se menja pod uticajem ostalih društvenih promena, kultura i sama priprema, stimuliše i usmerava te promene. Razvoj predvođen kulturom nastoji da napravi balans između rasta i razvoja, odnosno postizanje istovremeno ekonomski merljivih rezultata (priliv investicija, zapošljavanje, rast potrošnje) i kulturno i socijalno relevantnih rezultata (očuvanje kulturne baštine, afirmisanje savremenog umetničkog stvaralaštva, socijalna kohezija, kvalitet životnog okruženja, demokratičnost u pristupu najvišim kulturnim, humanim vrednostima i slobodama). Kultura se ranije često sagledavala kao deo javnih troškova, a ne kao deo ekonomije u razvoju. Tek su tokom 80-ih i 90-ih godina 20. veka, brojni ekonomisti u kulturi pokazali da svaki evro uložen u kulturu donosi osam evra prihoda lokalnoj zajednici. Na primer, doprinos festivala, karnevala, sajmova, izložbi i dr. postao je značajan za ispitivanje ekonomskih efekata kulturnih politika i praksi. U visoko globalizovanoj svetskoj ekonomiji, gde je kapital mobilan i traži najpovoljnije mesto za nastanjivanje, gradovi moraju stvarati specijalne strategije kako bi omogućili ukupan prosperitet, kako u ekonomskom, tako i u kulturnom i socijalnom smislu.

Izdvojićemo četiri glavna razloga, na koje ukazuje Milena Dragićević-Šešić (2009), zašto su kultura i kulturne politike toliko važne za opšti uspeh upravljanja gradom. Prvo, značajne su iz razloga što mogu doprineti da se u gradu, kao okruženju gde provodimo život, dobro osećamo. Osećati se dobro znači imati poštovanja za grad, njegovu prošlost, kao i za glavne stubove njegovog kulturnog identiteta, što pak daje osećaj sigurnosti i zadovoljstva. Drugo, kvalitet kulturnog života značajan je motiv kako za same građane, tako i za vrhunske menadžere i preduzetnike, koji su već postigli uspešne poslovne rezultate, da ostanu da žive u nekom gradu. Ovo je povezano sa osećajem kvalitetnog života i visokim životnim standardom, koji se ne meri samo visinom zarade već i kvalitetom obrazovnih i kulturno-umetničkih ustanova u gradu, širinom kulturnih mogućnosti za zadovoljenje kulturnih i drugih potreba, ispunjenje slobodnog vremena i sl. Treće, razvoj kreativnih industrija[1] jeste preduslov za zapošljavanje obrazovanog i kreativnog stanovništva, za proširenje poslovanja postojećih institucija i organizacija, za podizanje nivoa opšteg kvaliteta proizvodnje. Četvrti razlog tiče se izgradnje spoljašnjeg imidža grada, mogućnosti da grad postane poznat i primamljiv u širim regionalnim i međunarodnim razmerama. Mnogi svetski gradovima izgradili su prepoznatljiv imidž upravo zahvaljujući nekom proizvodu, kulturnoj instituciji ili manifestaciji (Oksford i Kembridž po univerzitetima, Frankfurt po sajmu knjiga, Pariz, Firenca, Beč i San Peterburg po muzejima, Minhen po sajmu piva, Cirih po čokoladi i satovima, Venecija i Rio de Žaneiro po karnevalima i sl). Zbog toga se kulturne politike velikim delom usresređuju na brendiranje, odnosno reklamiranje grada i njegovih potencijala, u težnji da se određeni grad učini što prepoznatljivijim u globalnim razmerama, time i poželjnijim za život, investiciona ulaganja i turizam. Kako se kulturni kapaciteti prepoznaju kao resursi društvenog razvoja i razvoja gradova pokazuje primer Francuske i poznatog muzeja Luvr. Najbogatiji muzej sveta 2005. godine otvorio je svoj ogranak u Lensu, najsiromašnijem gradu Francuske. Ovaj mali, propali rudarski gradić na severu Francuske, kao i čitava regija u kojoj je smešten, otvaranjem muzeja Luvr-Lens potpuno su ekonomski oživeli, budući da je zabeležen broj od 400.000 posetilaca/turista samo u prva tri meseca nakon otvorenja muzeja.

Očigledno je da kulturne politike i projekti u velikoj meri mogu doprineti osnaživanju gradova, odnosno, njegovoj urbanoj revitalizaciji. Međutim, strategiju za kulturni razvoj ne treba videti samo kao sredstvo za ostvarivanje profita, treba naglasiti i važnost razvoja kulturne participacije, kreativnosti, znanja, inovativnih potencijala, tolerancije i interkulturalizma kao strateških ciljeva kulturnog razvoja gradova. Ilustrativan je primer urbane revitalizacije Barselone, koji navodi Mina Petrović, gde je lokalna vlast uoči Olimpijskih igara 1992. postavila strateški cilj da razvije turistički privlačan grad upravo na ponudi lokalno specifičnih kulturnih sadržaja, za koji se može reći da je bio relativno uspešan. Projekat je vodio računa da se i u marginalizovanimi perifernim delovima grada postavljaju spomenici kulture kako bi se povećala njihova turistička atrakcija, što je rezultiralo ekonomskim preporodom do tada marginalizovanih gradskih prostora. Međutim, projekat obnove Barselone nije imao samo pozitivne socijalne efekte, on se ogledao i u brisanju svih potencijalno negativnih elemenata poželjne gradske ikonografije, maskiranjem siromaštva i društvenih nejednakosti iza šljaštećih fasada urbanog razvoja (Harvey, 1989). Izgradnja olimpijskog sela u zapuštenim dokovima grada uslovila je i izmeštanje tradicionalnih lokalnih kafea i restorana, koji su zamenjeni lancima brze hrane i tržnim centrima. Takođe, prisutno je bilo i raščišćavanje tri ulična bloka gde su živeli stanovnici sa niskim dohotkom, kao i gašenje radnji koje su prodavale robu lokalnom stanovništvu. Nakon tih inicijalnih programa, lokalna vlast Barselone je počela da se sve više preduzetnički ponaša, pa je njihova uloga postala svedena na olakšavanje razvojnih mogućnosti grada, ali uz to i marginalizaciju nepoželjnih ljudi i aktivnosti (Petrović, 2009: 104, 105).

Usklađivanje ekonomskog, socijalnog i kulturnog aspekta razvoja nije lako postići, imajući u vidu da nije jednostavno uskladiti određene kulturne prakse sa ekonomskim principima isplativosti (primer kvartova kreativne kulture u mnogim gradovima, sedišta umetnika i zanatlija, koja se često zamenjuju profitabilnijim industrijama kulture). Ukoliko se strategija razvoja podredi ekonomskom rastu, krupni kapital utiče na to da sve dobije svoju cenu, pa se neretko događa da se istorijski delovi gradova zapuštaju ili transformišu u skladu sa ekonomskim ciljevima (kulturno-istorijski lokaliteti preuređuju se u poslovne prostore, tržne centre, restorane, zabavne parkove i sl.). Postoje i slučajevi kada gradovi prepoznaju značaj svoje kulture, štite svoje istorijsko nasleđe, kulturnu baštinu i autentičnost određenog prostora odbijajući da se pokore zahtevima korporativnog kapitala. Primer je grad Firenca u Italiji, jedna od najpoznatijih turističkih destinacija na svetu, koji je UNESKO uvrstio na listu svetske kulturne baštine zbog svog istorijskog, kulturnog, obrazovnog, i umetničkog značaja (poznat kao muzej na otvorenom). Naime, uprava grada je zabranila McDonald`su da otvori restoran brze hrane na trgu Piazza del Duomo, jezgro renesansne kulture i umetnosti i jedno od najposećenijih mesta Firence i čitave Evrope (zbog čega je ova firma tužila grad tražeći ogromnu novčanu odštetu).

Strategija kulturnog razvoja gradova jeste veoma važna i može inicirati poboljšanja ne samo u kulturnom, već i u socijalnom i ekonomskom smislu, zbog toga ona mora biti u saglasju i sa ostalim razvojnim strategijama. Da gradovi ne bi postali „dragstori čijim se novcem snabdeva aktuelna vlast“ kroz postizanje ekonomske isplativosti prostora, neophodna je društvena i kulturna odgovornost onih koji upravljaju gradovima, ali i onih koji u njima žive. Jer vizija razvoja obuhvata kulturu kao pokretačku snagu ekonomskog rasta, ali i kao važan deo proširenja izbora, obezbeđivanja ljudskog dostojanstva, blagostanja i unapređenja slobode (UNESCO, 2010).