О ученицима који уче српски језик из различитих крајева света

Ученици из дијаспоре
05 апр 2020

Учење језика није само понављање граматичких правила док се не науче напамет. Учење језика је креативан, интерактиван процес, током којег ученик упознаје лепоте културе земље чији језик учи, сазнаје о народу који говори тим језиком, о начину на који размишља, о емоцији коју описује у својим песмама, о његовом хумору и темпераменту. Када учи језик, ученик открива нове светове, почиње да посматра живот и планету новим очима и непрестано се развија. Његов наставник пролази кроз сличан стваралачки процес, водећи свог ученика ка новим сазнањима. Тако је и моје предавање српског језика једна бескрајна авантура у којој са учеником, корак по корак, откривам делове слагалице српског етноса.

Имала сам ученике из пет земаља: Аустралије, Сједињених Америчких Држава, Пољске, Немачке и Танзаније. Са сваким од њих је било посебно искуство које је из учења прерасло и у пријатељство. Моја ученица из Аустралије се зове Марина. Рођена је 91. године, у јеку бурних дешавања на Балкану, када су њени родитељи решили да се преселе у Аустралију. Тамо је одрастала и школовала се, али Маринини родитељи никада нису дозволили да заборави земљу из које долази, језик који говори и веру и културу свог народа. Зато су часови са њом били једно предивно дружење, бескрајно занимљиве дискусије и дебате у којима смо усавршавале српски језик, али и осветљавале замршена питања српске историје.

Слично је било и са ученицима из Лос Анђелеса. Сергеј и Стефан су весели дечаци, паметни и духовити, са којима је било дивно радити. Сергеј је рођен у Србији, али је убрзо са родитељима прешао у Лос Анђелес, док је Стефан рођен у САЂу. На часовима смо разговарали о српским обичајима, епским херојима, фолклору, празницима и свему ономе што чини идентитет нашег народа. С обзиром на то да су од најранијег детињства на енглеском говорном подручју, Сергеј и Стефан боље говоре енглески него српски, али је зато, захваљујући родитељима, веза са отаџбином велика, што се остварује кроз похађање фолклора. Тако су и прошле године били на турнеји са фолклором по земљама бивше Југославије, што је за њих било посебно искуство.

Из Пољске сам исто имала двоје ученика, брата и сестру, који се зову Сава и Јана. Када смо почели са часовима, Сава је имао 11 година, а Јана 8. Они су годину дана пре тога отишли из Ниша за Краков, тако да су још увек добро говорили српски језик. Радили смо на његовом усавршавању и упознавању са културно-историјским лепотама наше земље. Било је задовољство радити са њима у пријатној, духовитој атмосфери, поредећи језике и културе двеју словенских земаља – Србије и Пољске.

Следећи ученик са којим сам радила био је Максимилијан из Немачке. Његова супруга Моника је пореклом из Босне, али је рођена у Немачкој. Макс је желео да научи језик своје супруге, те смо кренули са часовима упознавања, учили смо писмо, сналажење у свакодневним ситуацијама, културно-историјске одлике бивших југословенских земаља, као и српски хумор. Сваки час био је испуњен шалом и бројним Максовим досеткама.

Моја последња ученица била је Андреа из Танзаније, којој још увек предајем. Она има 9 година. Рођена је на Тајланду и живела је све време ван српског говорног подручја, али су се њени родитељи постарали да научи свој језик. Наши часови испуњени су занимљивим разговорим подстакнутим Андреиним радозналим питањима кроз која откривамо све више наш језик и културу. Могу рећи да је искуство са сваким од ученика било посебно за мене, уживала сам у сваком часу и учила нешто ново. Лепо је бити амбасадор своје земље на овај начин и нашим људима из дијаспоре говорити о њиховим коренима, показивати им лепоте земље из које су отишли и помагати им да усаврше језик свог завичаја.

 

Аутор: Исидора Јакшић Перовић, предавач Академске српске асоцијације

Више о Исидори: https://asasocijacija.com/team/isidora-jaksic/