O učenicima koji uče srpski jezik iz različitih krajeva sveta

Učenici iz dijaspore
05 apr 2020

Učenje jezika nije samo ponavljanje gramatičkih pravila dok se ne nauče napamet. Učenje jezika je kreativan, interaktivan proces, tokom kojeg učenik upoznaje lepote kulture zemlje čiji jezik uči, saznaje o narodu koji govori tim jezikom, o načinu na koji razmišlja, o emociji koju opisuje u svojim pesmama, o njegovom humoru i temperamentu. Kada uči jezik, učenik otkriva nove svetove, počinje da posmatra život i planetu novim očima i neprestano se razvija. Njegov nastavnik prolazi kroz sličan stvaralački proces, vodeći svog učenika ka novim saznanjima. Tako je i moje predavanje srpskog jezika jedna beskrajna avantura u kojoj sa učenikom, korak po korak, otkrivam delove slagalice srpskog etnosa.

Imala sam učenike iz pet zemalja: Australije, Sjedinjenih Američkih Država, Poljske, Nemačke i Tanzanije. Sa svakim od njih je bilo posebno iskustvo koje je iz učenja preraslo i u prijateljstvo. Moja učenica iz Australije se zove Marina. Rođena je 91. godine, u jeku burnih dešavanja na Balkanu, kada su njeni roditelji rešili da se presele u Australiju. Tamo je odrastala i školovala se, ali Marinini roditelji nikada nisu dozvolili da zaboravi zemlju iz koje dolazi, jezik koji govori i veru i kulturu svog naroda. Zato su časovi sa njom bili jedno predivno druženje, beskrajno zanimljive diskusije i debate u kojima smo usavršavale srpski jezik, ali i osvetljavale zamršena pitanja srpske istorije.

Slično je bilo i sa učenicima iz Los Anđelesa. Sergej i Stefan su veseli dečaci, pametni i duhoviti, sa kojima je bilo divno raditi. Sergej je rođen u Srbiji, ali je ubrzo sa roditeljima prešao u Los Anđeles, dok je Stefan rođen u SAĐu. Na časovima smo razgovarali o srpskim običajima, epskim herojima, folkloru, praznicima i svemu onome što čini identitet našeg naroda. S obzirom na to da su od najranijeg detinjstva na engleskom govornom području, Sergej i Stefan bolje govore engleski nego srpski, ali je zato, zahvaljujući roditeljima, veza sa otadžbinom velika, što se ostvaruje kroz pohađanje folklora. Tako su i prošle godine bili na turneji sa folklorom po zemljama bivše Jugoslavije, što je za njih bilo posebno iskustvo.

Iz Poljske sam isto imala dvoje učenika, brata i sestru, koji se zovu Sava i Jana. Kada smo počeli sa časovima, Sava je imao 11 godina, a Jana 8. Oni su godinu dana pre toga otišli iz Niša za Krakov, tako da su još uvek dobro govorili srpski jezik. Radili smo na njegovom usavršavanju i upoznavanju sa kulturno-istorijskim lepotama naše zemlje. Bilo je zadovoljstvo raditi sa njima u prijatnoj, duhovitoj atmosferi, poredeći jezike i kulture dveju slovenskih zemalja – Srbije i Poljske.

Sledeći učenik sa kojim sam radila bio je Maksimilijan iz Nemačke. Njegova supruga Monika je poreklom iz Bosne, ali je rođena u Nemačkoj. Maks je želeo da nauči jezik svoje supruge, te smo krenuli sa časovima upoznavanja, učili smo pismo, snalaženje u svakodnevnim situacijama, kulturno-istorijske odlike bivših jugoslovenskih zemalja, kao i srpski humor. Svaki čas bio je ispunjen šalom i brojnim Maksovim dosetkama.

Moja poslednja učenica bila je Andrea iz Tanzanije, kojoj još uvek predajem. Ona ima 9 godina. Rođena je na Tajlandu i živela je sve vreme van srpskog govornog područja, ali su se njeni roditelji postarali da nauči svoj jezik. Naši časovi ispunjeni su zanimljivim razgovorim podstaknutim Andreinim radoznalim pitanjima kroz koja otkrivamo sve više naš jezik i kulturu. Mogu reći da je iskustvo sa svakim od učenika bilo posebno za mene, uživala sam u svakom času i učila nešto novo. Lepo je biti ambasador svoje zemlje na ovaj način i našim ljudima iz dijaspore govoriti o njihovim korenima, pokazivati im lepote zemlje iz koje su otišli i pomagati im da usavrše jezik svog zavičaja.

 

Autor: Isidora Jakšić Perović, predavač Akademske srpske asocijacije

Više o Isidori: https://asasocijacija.com/team/isidora-jaksic/