Odnos drame i pozorišta

Prema Aristotelu, zadatak umetnosti nije da prodire u svet ideja i obznanjuje večne istine, već da prikazuje različite mogućnosti ljudskog života.
Prihvativši mimezu (podražavanje) kao osnovnu karakteristiku poezije, Aristotel je naglasak pomerio na njen stvaralački karakter, postavljajući pitanje na koji način se u delu postiže cilj rekreiranja stvarnosti. Redefinisao je poeziju kao stvaranje i svu svoju pažnju posvetio je principima po kojima pesnik konstituiše delo: tragediju, ep ili komediju. Dakle, Aristotel u svojoj Poetici istražuje poreklo i razvoj grčke tragedije i komedije, gde analizira tragediju čiji su sastavni elementi: zaplet, podražavanje karaktera, jezički izraz, podražavanje misli, pozorišni aparat (uključujući i hor) i muzička kompozicija. Upravo to pokazuje da je odvajkada povezanost drame i pozorišta bila velika. Pišući o dramatici, I. Tartalja napominje da koliko je lirika upućena muzici, toliko se dramatika vezuje za scensku umetnost.Dramsko delo po pravilu jeste pozorišni komad napisan da bi bio izveden kao predstava. Što se same komedije tiče, kao dramska vrsta začeta je u živom kontrastu prema tragediji, a njena pojava u Atini vezana je za karnevalsku atmosferu prilikom dionizijskih svečanosti, nakon čega će vremenom kao književni rod evoluirati. Iako je u srpskom romantizmu primat zauzela poezija, ipak se sa Kostom Trifkovićem u ovom periodu javlja i komedija, izdavanjem razigrane komedije intrige – Izbiračice.U ovom kontekstu, kako Deretić beleži, trebalo bi istaći Nušićeve reči pri prvom susretu sa Trifkovićem: To veče kada sam prvi put gledao Trifkovića, ukazalo mi se otkrovenje: da je život, običan život – pozorište .Stoga, kako se Nušić nadovezuje na svoje prethodnike – Steriju i Trifkovića, komedija u doba srpskog realizma postiže osetan napredak. Nušić je sjedinio značajnost Sterijine komediografske tehnike s virtuoznošću Trifkovićeve scenske tehnike.

Predmet ovog rada, kao svojevrsni prikaz odnosa drame i pozorišta, biće jedna od njegovih najboljih komedija – Gospođa ministarka. Prikazaće se odnos prema scenariju i igranju postave niškog Narodnog pozorišta, u režiji Dušana Jovanovića. Dakle, iako je napisao izvanrednu komediju, Branislav Nušić ipak nije imao poslednju reč. Oni koji dramu do kraja završavaju i upotupunjuju jesu reditelj, glumci, scenograf, kostimograf, dramaturg. Oni su ti koji će dramu uobličiti, jer upravo to dramski tekst od njih i zahteva. Nušićeva drama pretrpela je izvesne modifikacije u smislu modernizovanja, osavremenjivanja i upravo se u tom kontekstu može govoriti o svojevrsnom odnosu dva umetnička dela.

Sama struktura dramskih dela može biti itekako jasnija ako se dovede u odnos sa pozorišnom predstavom. Naravno, mnogo toga zavisi od samog reditelja na kome su nimalo laki zadaci. Zadaci reditelja su da odluči kojim će glumcima dati pojedine uloge, na koji će se način zapravo prikazati radnja i kako će se na osnovu napisanog teksta zaista ostvariti živi govor. Kada se napravi pravi izbor sa glumcima, što je u ovoj predstavi svakako bio slučaj, treba dobro voditi računa i o samoj scenografiji, rekvizitima i rasveti, kako bi se ostvario celokupan efekat. Reditelj Dušan Jovanović je verno pratio instrukcije koje je ostavio Nušić, jer se promena samog nameštaja i svih ostalih rekvizita na sceni, dešava u skladu sa onim što je napisano u samom delu. Međutim, pored toga što je bitno odgledati pozorišnu predstavu, da bi se što dublje ušlo u odnos drame i pozorišta, za potrebe upoređivanja i razmatranja o izvesnim razlikama, samo delo i scenario za predstavu treba čitati paralelno.

Primarno, kada je reč o scenografiji i rekvizitima, izvršena je modernizacija određenih stvari, promena sitnica, u skladu sa vremenom u kome danas živimo i u skladu sa napretkom tehnologije. Naravno, ovde će biti izloženi primeri navedenog:

  • Nakon što je Sima Popović izabran za ministra, u tekstu za predstavu, gospođi ministarki zvoni mobilni telefon, koji svakako u vreme pisanja drame nije postojao. Preko mobilnog telefona se za gospodina Simu traži leptir mašna, dok u tekstu radi toga dolazi momak iz ministarstva i zapravo traži cilindar.
  • Kada je Živka počela ulaziti u ,,ulogu” gospođe ministarke, u samom delu kod zubara stavlja zlatni zub, ali u predstavi je u pitanju dijamant.
  • Takođe, u drami se sve vreme priča kako je Sima u Dvoru, a u predstavi je Sima u Predstavništvu. A i počasni konzul Nikarague, za koga su hteli da udaju Daru, je u predstavi uvoznik francuskih sireva, a u delu kožarski trgovac.
  • Dalje, gospodin Ninković u samom dramskom delu pita Živku da li zna da igra bridž i da li puši, a u tekstu za predstavu to je zamenjeno kokainom i salsom.
  • Gospodin Ninković u drami koristi povremeno francuski jezik, a u predstavi engleski. Isto tako, kada Živka u predstavi uči engleski, koristi MP3, čega u dramskom delu nema.
  • U dramskom delu nema ni sigurnosne kamere ispred njihove kuće, a koja se na sceni ne vidi.
  • Kada Živkina familija dođe u posetu, ujka Vasa ne zapisuje želje na papiru, kako to jeste u samom dramskom delu, već sve snima kamerom.
  • Ono što je takođe zapaženo jeste da zaista nema velikih promena teksta originalnog dela u tekstu za predstavu i da su izbačeni samo minimalni delovi iz činova koji, ni u kom slučaju, ne skraćuju radnju predstave, niti menjaju njen tok, ili poentu. Jedino su Živkinom i Siminom sinu, Raki, promenjeni određeni izrazi u rečenicama. Raka koristi neke slengove današnjih generacija, koji u Nušićevo vreme nisu postojali. A pretpostalja se da je namera reditelja bila da Rakin lik približi današnjoj publici, publici koja predstavu gleda.

Kako bi tvrdnja o promeni Rakinog lika bila potkrepljena, navode se primeri:

DELO:

Raka: Mama, znaš li šta je novo? Tata postao ministar.

Kažu mi deca

Od sad kad me tata istuče, ja samo skupim demonstracije pa se razdrermo: dole vlada!

Živka: Šta si uradio, crni sine?

Raka: Ništa.

Raka: Šta je, zete, što si se tako obukao? Pa neću, dabome!

 

TEKST ZA PREDSTAVU:

 

Raka: Kevo, znaš li šta ima novo? Ćale postao ministar.

Kažu mi ortaci

Od sad kad me matori istuče, ja samo skupim demonstracije, pa se razderemo: dole vlada!

Živka: Šta si uradio, crni sine?

Raka: Ništa, Žile, opušteno!

Raka: Šta je, zete, što si se tako skockao?

Pa neću, iskuliraj!

 

Ovo su samo neki od mnogobrojnih primera, ali samo kod Rake. Sve ostalo je identično, čak i didaskalije.

Najveća važnost se ipak pripisuje publici. Ona igra veoma bitnu ulogu, jer što se svih ostalih književnih dela tiče, krajnje odredište je sam čitalac, međutim, kada je drama u pitanju krajnje odredište je gledalac, jer će tek nakon odgledane (dobro odrađene) predstave imati savršenu, gotovu sliku, kao i potpuni doživljaj. Sa publikom se mora uspostaviti poseban odnos, što se na razne načine i postiže. Između ostalog, sama publika mora da oseti dramatičnost književnog teksta, što je u Nušićevom delu prisutno u samim sukobima mišljenja, u napetosti. To počinje izborom Sime za ministra, pa sve do kraja. Jako efektan i realističan Nušićev tekst se još više oživljava na samoj pozornici. A svemu tome su, naravno, doprineli ranije pomenuti dobri glumci, scenografija, efekti. Ali smo apsolutno mogli da vidimo i osetimo kakvog karaktera i kakvih osobina su sami likovi, jer nam je Nušić dao dosta materijala za tumačenje likova, jer se u različitim situacijama ogledaju njihove osobine. Iako minimalno izmenjen ,,izvorni tekst”, u pozorišnoj sali se vidi, čuje i oseća savremenost i modernizacija, međutim, uzimajući u obzir kritiku, uglavnom se nameću pitanja: Da li izvorna dela menjati? Da li ih prilagođavati savremenicima?

Ići ka razrešenju ovih dilema znači prvenstveno istaći prirodu pozorišne predstave, a ona se ogleda u činjenici da izvođači uvek govore isključivo tog trenutka, prisutnoj savremenoj publici. Tako da, kako ističe H. Klajn, osnovna ideja predstave uvek mora biti u izvesnoj meri savremena. Delo klasičnog repertoara  reditelj mora u izvesnoj meri aktuelizovati, inače ono za publiku ostaje tuđe i daleko.