спорт, навијачи, Академска српска асоцијација

Поткултура спортских навијача

Урбана култура
16 окт 2017

Спорт и култура и стил живота

Понекад се догађа да стил живота и вредности одређених појединаца и друштвених група (обично младих људи) одударају од устаљеног начина живота и доминантне културе неког друштва, па се јављају такозване поткултуре као својеврсни културни подсистеми (поткултура рокера, панкера, бајкера, хипстера, скинхеда и сл.). Ради се о неформалним друштвеним групама, које имају заједнички, од доминантног културног обрасца различит стил живота и начин понашања који је производ специфичног животног опредељења, интересовања, вредности и активности које чланови поткултуре деле (Божиловић, 1998: 67).Спорт је масовни феномен данашњице који има важне друштвене и културне функције, на шта указује и значење ове речи (енг. sport –разбибригa,задовољство).

Ко су навијачи?

Навијаче можемо дефинисати као симпатизере одређеног спортског клуба, то су људи који на утакмице долазе превасходно да би пратили игру и бодрили тим за који навијају, мотивисани жељом за забавом у слободном времену. Поткултура спортских навијача је феномен који последњих година у свету, па и у нашој земљи,добија на значењу.

Спорт, навијачи и нереди

Разлози повећаног интересовања за ову тему леже углавном у нередима које изазивају и насиљукојима су поједини припадници ових друштвених група склони, те покушају да сеузроци и последице таквог деловањаразумеју, објасне и спрече. Поткултура спортских навијача, какву данас познајемо, првобитно је настала у Енглеској, одакле се тај „тренд“ ширио на остале европске земље, првенствено на Холандију, Немачку, Белгију, Италију, Шпанију.

Када настају навијачке групе?

Навијачке групе настају спонтано шездесетих година двадесетог века у кафанама (пабовима) где су се састајале присталице енглеских клубова. Ту је било зборно место одакле су навијачи организовано, уз одређену симболику и кореографију, одлазили на утакмице како би бодрили свој клуб, што се убрзо проширило и код навијача у осталим деловима Европе. Навијачке групе имају своја стилска обележја којима се унутаргрупно поистовећују, али и разликују – какомеђусобно, тако и у односу на друге поткулурне групације (попут застава, грбова, боја, химни, специјалног начина одевања, понашања и изражавања).

Спорт, навијачи и ектремизам

Међу спортским навијачима постоје и они којима се приписује епитет „есктремни“. То су најватреније присталице неког клуба, чије емоције и понашања у одређеним тренуцима ескалирају до нивоа вербалних и физичких сукоба најчешће са противничком групом и органима реда, због чега поједине утакмице, а пре свега градски фудбалски дербији, бивају окарактерисане као вискоризични догађаји.

Бројни су примери који говоре у прилог томе да постоји непријатељство, па чак и нескривена мржњамеђу супротстављенимнавијачким групама. Проблем настаје оног тренутка када сукобии често унапред испланирани нереди постану главна, уједно и једина карактеристика ове поткултуре. А кад се у спортску игру уплете и пренаглашенидржавни и национални понос или политички интерес, то најчешће резултира подстицањем насиља.

Спорт и политика

И заиста, спорт се често налази у окриљу политике, која је наносила штету спорту увек када га је претварала у средство политичког манипулисања, што се дешавало са готово свим навијачким групама у земљама бивше Југославије.„Од деведестих година прошлог века, овде су спортска надметања упила све горке сокове политизоване свакодневице“ (Божовић, 2006: 114).

Штавише, сматра се да је управо на фудбалском терену и најављен распад мултикултурне југословенске заједнице и државе. Наиме, 13. маја 1990. године на стадиону Максимир у Загребу дошло је до прекида утакмице између фудбалских клубова Динамо из Загреба и Црвена звезда из Београда због нереда и физичког обрачуна међу националистички острашћеним навијачима, када је и први пут јавно запаљена државна застава СФРЈ. То је пример демонстрације ирационалног понашања у спорту, сирове мржње, нетолерантности и национализма, што је, нажалост, био увод у колективно безнађе и долазеће ратне страхоте народа и култура на овим просторима.

Спорт и навијачка култура – некултура?

У таквим околностима, навијачка култура се претвара у некултуру,спорт у агресију и делинквенцију, а навијачи у инструментализовану друштвену групу, у параван за политичке и идеолошке циљеве и послове који су у супротности за законом. Агресија се сели из друштвеног живота на спортске терене, сукоби са трибина селе се на улице, а последице трпи шире друштво. Култура и свакодневни живот су све више политизовани, стадиони су све празнији, клубови све неуспешнији, а спорт бива бачен у други план.

Сукоби навијачких насилника и полиције постали су део културе свакодневног живота и у нашем друштву. Фудбалски дербији се у медијима не представљају као „празник спорта“, већ као догађај високог ризика који обезбеђују кордони полиције. Сваки покушај да се јавност обавести о акцијама „симпатизера и навијача“ осуђен је на пропаст. Новинари који се јасно супротставе насилничком„навијању“ и сами постају жртве насилника.

Не смемо генерализовати

Наравно, погрешно би било генерализовати, те све навијаче окарактеристати као хулигане, још увек има оних који се радују свакој утакмици, оних који спортски догађај с нестрпљењем очекују. Поткултура спортских навијача није црно-бела слика, о навијачима не треба судити на основу иступа појединих насилничких група или појединаца.

Свакако да ту постоји много више од пуког насиља које је таблоидној стварности савременог света једино занимљиво. Бројни су примери у којима су управо ове  групе својим активностима потврдиле да се у њиховим редовима не налазе беспослени доколичари који своје фрустрације исказују на трибинама и само када су у групи (јер се тада осећају сигурнијима и моћнијима). Осврнимо се за тренутак на чињеницу да су небројано пута управо ове групе својим акцијама и донацијама спасавале своје клубове од банкрота, организовале различите хуманитарне акције.

Спона која повезује људе окупљене у једну навијачку групу је веома јака

Оно што се често може чути међу њима је да је пријатељство засновано на љубави према спортском клубу посебна врста пријатељства. Навијачи су један посебан организам који тешко могу да разумеју они који никада нису посетили стадион и осетили ту креативну енергију када неколико хиљада људи као један у глас пева и бодри свој клуб.  Да закључимо, поткултура спортских навијача није нешто што је само по себи лоше, нити су одређени ексцеси којима су поједини припадници ове поткултуре склони  карактеристични само за балканско и српско поднебље. То је феномен светских размера који доживљава своју експанзију последњих неколико година.

Битно је направити јасно разграничење између правих, истинских навијача, оних који уживају у такмичењу и фер-плеј игри,којима суспорт и љубав према клубу на првом месту, који се воде одређеним стилским обележјима и кодексима карактеристичним за групу којој припадају и оних других – који себе неосновано називају „навијачима“, који су својим поступцима нанели штету клубу, граду и држави у којој живеобесмишљавајући културу уопште, па и културу спорта и навијачку страст. То сунавијачикоји су „заслужни“ за то што се навијање не огледа више у креативној кореографији и спектаклу на трибинама, стваралачком и емпатичком духу, већ у сукобима, вандализму и застрашивању људи.

Порука текста

Зато, као поруку овог текста, наводимо мисао нашег познатог културолога Ратка Божовића: „Када би било више разумевања за надиграног, више смисла за лепоту и вредност игре, а не за победу по сваку цену, навијачи би и сами постали део креативне атмосфере у којој би се унапређивала игра, а нарочито њена социјална и естетска компонента. Полазећи од слободне самопотврде у игри, такмичење би требало да доведе до промене и у начину гледања на енергију у којој се препознаје и потврђује снага човекове природе иу смислу деловања у остваривању његове целовитости“ (Божовић, 2006: 109).

Аутор текста: Стефан Мутавџић

Академска српска асоцијација једина је акредитована онлајн школа за учење српског језика у Србији. Пријавите се и учите са нама!

[DISPLAY_ULTIMATE_SOCIAL_ICONS]