Potkultura sportskih navijača

Ponekad se događa da stil života i vrednosti određenih pojedinaca i društvenih grupa (obično mladih ljudi) odudaraju od ustaljenog načina života i dominantne kulture nekog društva, pa se javljaju takozvane potkulture kao svojevrsni kulturni podsistemi (potkultura rokera, pankera, bajkera, hipstera, skinheda i sl.). Radi se o neformalnim društvenim grupama, koje imaju zajednički, od dominantnog kulturnog obrasca različit stil života i način ponašanja koji je proizvod specifičnog životnog opredeljenja, interesovanja, vrednosti i aktivnosti koje članovi potkulture dele (Božilović, 1998: 67).Sport je masovni fenomen današnjice koji ima važne društvene i kulturne funkcije, na šta ukazuje i značenje ove reči (eng. sport –razbibriga,zadovoljstvo). Navijače možemo definisati kao simpatizere određenog sportskog kluba, to su ljudi koji na utakmice dolaze prevashodno da bi pratili igru i bodrili tim za koji navijaju, motivisani željom za zabavom u slobodnom vremenu. Potkultura sportskih navijača je fenomen koji poslednjih godina u svetu, pa i u našoj zemlji,dobija na značenju. Razlozi povećanog interesovanja za ovu temu leže uglavnom u neredima koje izazivaju i nasiljukojima su pojedini pripadnici ovih društvenih grupa skloni, te pokušaju da seuzroci i posledice takvog delovanjarazumeju, objasne i spreče.Potkultura sportskih navijača, kakvu danas poznajemo, prvobitno je nastala u Engleskoj, odakle se taj „trend“ širio na ostale evropske zemlje, prvenstveno na Holandiju, Nemačku, Belgiju, Italiju, Španiju. Navijačke grupe nastaju spontano šezdesetih godina dvadesetog veka u kafanama (pabovima) gde su se sastajale pristalice engleskih klubova. Tu je bilo zborno mesto odakle su navijači organizovano, uz određenu simboliku i koreografiju, odlazili na utakmice kako bi bodrili svoj klub, što se ubrzo proširilo i kod navijača u ostalim delovima Evrope. Navijačke grupe imaju svoja stilska obeležja kojima se unutargrupno poistovećuju, ali i razlikuju – kakomeđusobno, tako i u odnosu na druge potkulurne grupacije (poput zastava, grbova, boja, himni, specijalnog načina odevanja, ponašanja i izražavanja). Među sportskim navijačima postoje i oni kojima se pripisuje epitet „esktremni“. To su najvatrenije pristalice nekog kluba, čije emocije i ponašanja u određenim trenucima eskaliraju do nivoa verbalnih i fizičkih sukoba najčešće sa protivničkom grupom i organima reda, zbog čega pojedine utakmice, a pre svega gradski fudbalski derbiji, bivaju okarakterisane kao viskorizični događaji.Brojni su primeri koji govore u prilog tome da postoji neprijateljstvo, pa čak i neskrivena mržnjameđu suprotstavljenimnavijačkim grupama. Problem nastaje onog trenutka kada sukobii često unapred isplanirani neredi postanu glavna, ujedno i jedina karakteristika ove potkulture. A kad se u sportsku igru uplete i prenaglašenidržavni i nacionalni ponos ili politički interes, to najčešće rezultira podsticanjem nasilja. I zaista, sport se često nalazi u okrilju politike, koja je nanosila štetu sportu uvek kada ga je pretvarala u sredstvo političkog manipulisanja, što se dešavalo sa gotovo svim navijačkim grupama u zemljama bivše Jugoslavije.„Od devedestih godina prošlog veka, ovde su sportska nadmetanja upila sve gorke sokove politizovane svakodnevice“ (Božović, 2006: 114). Štaviše, smatra se da je upravo na fudbalskom terenu i najavljen raspad multikulturne jugoslovenske zajednice i države. Naime, 13. maja 1990. godine na stadionu Maksimir u Zagrebu došlo je do prekida utakmice između fudbalskih klubova Dinamo iz Zagreba i Crvena zvezda iz Beograda zbog nereda i fizičkog obračuna među nacionalistički ostrašćenim navijačima, kada je i prvi put javno zapaljena državna zastava SFRJ. To je primer demonstracije iracionalnog ponašanja u sportu, sirove mržnje, netolerantnosti i nacionalizma, što je, nažalost, bio uvod u kolektivno beznađe i dolazeće ratne strahote naroda i kultura na ovim prostorima.U takvim okolnostima, navijačka kultura se pretvara u nekulturu,sport u agresiju i delinkvenciju, a navijači u instrumentalizovanu društvenu grupu, u paravan za političke i ideološke ciljeve i poslove koji su u suprotnosti za zakonom. Agresija se seli iz društvenog života na sportske terene, sukobi sa tribina sele se na ulice, a posledice trpi šire društvo. Kultura i svakodnevni život su sve više politizovani, stadioni su sve prazniji, klubovi sve neuspešniji, a sport biva bačen u drugi plan. Sukobi navijačkih nasilnika i policije postali su deo kulture svakodnevnog života i u našem društvu. Fudbalski derbiji se u medijima ne predstavljaju kao „praznik sporta“, već kao događaj visokog rizika koji obezbeđuju kordoni policije. Svaki pokušaj da se javnost obavesti o akcijama „simpatizera i navijača“ osuđen je na propast. Novinari koji se jasno suprotstave nasilničkom„navijanju“ i sami postaju žrtve nasilnika. Naravno, pogrešno bi bilo generalizovati, te sve navijače okarakteristati kao huligane, još uvek ima onih koji se raduju svakoj utakmici, onih koji sportski događaj s nestrpljenjem očekuju. Potkultura sportskih navijača nije crno-bela slika, o navijačima ne treba suditi na osnovu istupa pojedinih nasilničkih grupa ili pojedinaca.Svakako da tu postoji mnogo više od pukog nasilja koje je tabloidnoj stvarnosti savremenog sveta jedino zanimljivo. Brojni su primeri u kojima su upravo ove  grupe svojim aktivnostima potvrdile da se u njihovim redovima ne nalaze besposleni dokoličari koji svoje frustracije iskazuju na tribinama i samo kada su u grupi (jer se tada osećaju sigurnijima i moćnijima). Osvrnimo se za trenutak na činjenicu da su nebrojano puta upravo ove grupe svojim akcijama i donacijama spasavale svoje klubove od bankrota, organizovale različite humanitarne akcije. Spona koja povezuje ljude okupljene u jednu navijačku grupu je veoma jaka. Ono što se često može čuti među njima je da je prijateljstvo zasnovano na ljubavi prema sportskom klubu posebna vrsta prijateljstva. Navijači su jedan poseban organizam koji teško mogu da razumeju oni koji nikada nisu posetili stadion i osetili tu kreativnu energiju kada nekoliko hiljada ljudi kao jedan u glas peva i bodri svoj klub.  Da zaključimo, potkultura sportskih navijača nije nešto što je samo po sebi loše, niti su određeni ekscesi kojima su pojedini pripadnici ove potkulture skloni  karakteristični samo za balkansko i srpsko podneblje. To je fenomen svetskih razmera koji doživljava svoju ekspanziju poslednjih nekoliko godina. Bitno je napraviti jasno razgraničenje između pravih, istinskih navijača, onih koji uživaju u takmičenju i fer-plej igri,kojima susport i ljubav prema klubu na prvom mestu, koji se vode određenim stilskim obeležjima i kodeksima karakterističnim za grupu kojoj pripadaju i onih drugih – koji sebe neosnovano nazivaju „navijačima“, koji su svojim postupcima naneli štetu klubu, gradu i državi u kojoj živeobesmišljavajući kulturu uopšte, pa i kulturu sporta i navijačku strast.To sunavijačikoji su „zaslužni“ za to što se navijanje ne ogleda više u kreativnoj koreografiji i spektaklu na tribinama, stvaralačkom i empatičkom duhu, već u sukobima, vandalizmu i zastrašivanju ljudi.Zato, kao poruku ovog teksta, navodimo misao našeg poznatog kulturologa Ratka Božovića: „Kada bi bilo više razumevanja za nadigranog, više smisla za lepotu i vrednost igre, a ne za pobedu po svaku cenu, navijači bi i sami postali deo kreativne atmosfere u kojoj bi se unapređivala igra, a naročito njena socijalna i estetska komponenta. Polazeći od slobodne samopotvrde u igri, takmičenje bi trebalo da dovede do promene i u načinu gledanja na energiju u kojoj se prepoznaje i potvrđuje snaga čovekove prirode iu smislu delovanja u ostvarivanju njegove celovitosti“ (Božović, 2006: 109).

Autor teksta: Stefan Mutavdžić