Pravila dirigovanja i facijalni znaci

Pošto je dirigovanje zasnovano na neverbalnoj komunikaciji između orkestra i dirigenta, procesu dirigovanja može se se dati i psihološko tumačenje, koje uključuje facijalnu i telesnu neverbalnu komunikaciju. Dirigent i orkestar komuniciraju neverbalnim znakovima, koji moraju biti rastumačeni. Facijalna komunikacija odvija se preko facijalnih amblema, znakova koji su dogovoreni pravilima dirigovanja, da bi mogli biti pravilno rastumačeni. Posmatraju se pokreti oko očiju i usana gde širom otvorene oči mogu ukazivati horu ili orkestru da treba da preduzmu neku aktivnost. Pokreti oko usana podsećaju hor na pravilno izgovaranje slova a,o,e,i,u ili saopštavaju orkestru da naglase neki deo kompozicije. Lice “izgovara” forte, širenjem očiju i mikropokretima usana, piano – gestovima za ćutanje (pst, kažiprst vertikalno na nosu), legato–klimanjem glave, odsečnost – pokretima glave, koji su u vidu odsečnih kratkih trzajeva.

Neka psihološka istraživanja su pokazala da ne možemo pouzdano čitati emocije sa nečijeg lica (Kostić, 2006). Kod dirigenata to nije slučaj. Moraju se čitati da bi orkestar izveo dirigentovu zamisao i propratio partituru koja mora biti apsolutno tačna. Tome i služe dirigenti. Popravljaju sve dok se potpuno tačno ne odsvira partitura. Na probama, oni prekidaju i ispravljaju svoj orkestar, često im pevušeći to što treba da odsviraju. Sa svojim orkestrom, dirigenti komuniciraju isključivo preko facijalnih amblema jer su orkestar i dirigent jedna kultura. Dirigenti bi trebalo da facijalne pokrete koji izražavaju neprijatnost svedu na minimum (oblizivanje, plaženje, udarci stopalom za tempo). Telo po pravilu treba da bude pravo i stabilno. Naginjanje tela na bilo koju stranu se izbegava. Disanje je nečujno, ali izrazitim disanjem dirigent može pokazati horu uzimanje daha. Otkucavanje takta nogom nije dozvoljeno, kao ni savijanje kolena. Glava, ramena, laktovi i ruke treba da budu opuštene i u prirodnom položaju bez suvišnih pokreta. Tehnika dirigovanja uključuje na početku pripremni pokret koji se kreće do čela (može se izvesti spojenog palca i kažiprsta), označava početak brojanja, tj. određivanje takta i tempa. Desna ruka upravlja desnim delom hora, a leva, levim.

Dirigent u dinamičkim nijansama mora da se koristi mimikom, jačim i čvršćim zamahom, udaljavanjem ruke od tela ili izvesnim akcentima kojima daje na znanje, pojedinim glasovima ili horu, da je potrebno više zvuka. Celim svojim stavom, neverbalnom komunikacijom, koja mora da bude umerena i odmerena, potom sistemom znakova, horu daje na znanje kako i šta treba da otpeva, sledivši partituru.

Crtice iz života velikih dirigenata

Sir Simon Rattle u intervjuu o tehnici dirigovanja von Karajana navodi da on ima dobru kontrolu i samokontrolu (www.youtube.com. Simon Rattle on Herbert von Karajan, objavljeno 16.7.2014).

Njegova glavna odlika je facijalna gestikulacija, koja je svedena na minimum dirigujući orkestrom. Kada je upoznao Karajana u Berlinu, stekao je utisak da je šarmantan i nesujetan čovek, koji se studentima obraćao sa poštovanjem i željom za njihovim napretkom. Stil dirigovanja mu se menjao kako se razvijao kao dirigent, a dela koja je dirigovao nikada nije okončao ostavivši prostora da svaka nova izvedba bude savršenija. Zvukom se bavio do najsitnijih detalja i skretao je pažnju orkestru da nikada ne smeju da sviraju neprijatne zvukove. Spremao se nedeljama i bio odličan poznavalac svake nove tehnologije.

Na probi Štrausove Alpske simfonije, koncert majstor Johan Strausa je usred dramatičnih violinskih pasaža, koji ilustruju kišu i nevreme, izgubio gudalo; ispalo mu je iz ruku i u velikom luku preletelo preko pozornice. ”Samo trenutak gospodo”, prekinuo je Straus. ”Naš koncert majstor je izgubio kišobran!” (Grun, 2007).
Dvoržak je bio sanjar. Jednom je dirigujući, toliko upao u zanos da niko nije postojao za njega. Njegovo dirigovanje je bilo sve nejasnije tako da je dobio udarac gudalom od svog koncertmajstora. Bio je zahvalan svom spasiocu i nastavio da diriguje.