РЕЦИ КАКО СЕ ЗОВЕШ, ДА ВИДИМ КО СИ!

Ученици из дијаспоре
12 нов 2020

Лично име је наш лични симбол, симбол нашег идентитета, али и порекла, нације, вере. У српској, као и у многим другим светским културама, родитељи са великом пажњом бирају име новорођеном детету јер верују да ће име одредити његову судбину у животу. Сви знамо ону латинску изреку Nomen est omen (Име је знак).

У нашем су народу кроз историју додељивана разна словенска имена. Тако од словенских основа страх, вук, мио, драг, слобода, душа имамо имена као што су Страхиња, Вук, Милан, Милутин, Мила, Драгана, Слободан, Душан итд. Поред словенских, у нашем народу нису ретка ни имена грчког порекла, нпр. Стефан („венацˮ), Филип („љубитељ коњаˮ), Петар („камен, стенаˮ), Јелена („сунчева светлостˮ), Софија („мудростˮ), Теодора („божји дарˮ) и сл. Наш народ даје деци и имена латинског порекла Марко („мужеван; рођен у мартуˮ), Павле („малиˮ) или Константин („постојанˮ), али и она хебрејског порекла, Михаило („сличан богуˮ), Тамара („палмаˮ), Лазар („помаже богˮ).

Наша ученица Исидора Пекез из Канаде много воли своје име. Каже да су јој га дали родитељи тако што су гледали у календар имена, па им се чинило интересантним. Исидора има брата који се зове Павле, а то име је добио по деди. Ученица каже да су Срби у Канади давали скоро искључиво својој деци српске верзије имена, па тако има другове и другарице који се зову Наталија, Стефан, Бојан, Ивана, Ирина, Катарина, Ања, Јован итд. Када смо је питали да ли би, када постане родитељ, дала свом детету српско или неко страно име, она је са одушевљењем одговорила да обожава српска имена и да би свом детету обавезно дала српско име.

 

Аутор текста: Катарина Миленковић