уметност, уметчнико растројство, Академска српска асоцијација

Уметничко растројство

Психологија уметности
13 окт 2017

Уметност и психоанализа

 

Ми имамо уметност како не бисмо умрли од истине. –Фридрих Ниче

Користећи се својим психолошким знањима и смислом за психолошке проблеме, уметник је веома често и ненамерно био претеча психологије као науке и њених најзначајнијих открића. Правећи спону између актуелних друштвених околности и своје унутрашње визије и стања, човек тежи да изгради мост који ће га приближити свету у коме се нашао. Међутим, зашто уметником називамо само оног који своја дела ставља пред очи јавности?

У том погледу, разлика између уметника и сањара, била би та да сањари контемплирају на тему стваралаштва, док је уметник онај који остварује своје снове. Овим питањем баве се и друге гране психологије, поред психологије уметности, што истиче сам значај и нераскидиву везу која постоји између њих.

Узимајући у обзир тај однос, Фројд је једном приликом написао да су уметници “драгоцени савезници” чија дела и сведочанства осликавају предмет до којих наука још увек не може да допре. Психологија је одувек била уско везана за стваралаштво, јер је уметничко стваралаштво психолошка чињеница пар еџцелленце, како је истакао још и Карл Густав Јунг.

 

Креативност је допуштање самоме себи да правите грешке. Уметност је знање које од њих сачувати – Скот Адамс

Јасно је да је један од главних чинилаца уметности – креативност, која је непобитно важан вид људске активности и један од најцењенијих и најпожељнијих особина личности. Различити аутори су истицали другачије карактеристике креативности, и док постоје појединене несугласице, ипак је установљено да су основна својства креативности осетљивост за проблем, неконформизам, оригиналост, независност, маштовитост, склоност филозофирању, радозналост итд.

Од прадавних времена човек кроз еволуцију, упознајући се са својом средином, тежи да поред тога што свет прилагођава себи, остави му и нешто заузврат. Ради превазилажења свакодневних мукотрпних околности, прачовек се старалаштвом користио искључиво као средством преживљавања (оруђе, оружје, одећа, подизање примитивних грађевина… ), али је поред тога постојала и тежња да се стваралац и плод његовог рада сједине у неком вишем погледу, задовољавањем виших психолошких и социолошких мотива, као што су мотиви за напредовањем, сазнањем и естетиком.

Уметност или опонашање природе?

За човека, као бића које ствара, постојало је интересовање још од античких времена. Мимикрија, као способност опонашања природе, била је једно од првих објашњења људског стваралаштва. Кроз историју су давана различита објашњења, која су, иако наизглед различита, водила истом закључку. Билер је рекао да уметност проистиче из тешког физичког рада са задатком да емоционално ублажи радни напор или његову монотонију. Потреба за суочавањем са непријатним емоцијама која је овде присутна, као и уосталом и у другим теоријама ове врсте, остала је трајно својство уметности, па је она, након осамостаљивања морала сама ,,у себи да тражи и ствара-мучна осећања” .

Психоанализа сматра да је уметност у блиском односу с човековим несвесним и да је свест овде средство тумачења, по стварању уметничког дела. Фројд је на уметника гледао као на неуротичара који се путем креативних импулса бори са сопственим психичким притисцима и конфликтима. Он је веровао да уметници кроз стварање уметничког дела истовремено спречавају са једне стране свој психички слом, а са друге им оно доприноси излечењу.

Уметност црпе идеје из тешких животних прилика и жалости уопште

Мелани Клајн, једна од првих психоаналитичара, представила је идеју да жалост може бити извор креативности. Ову идеју преузима Др Кнафо, разрађује је даље, повезујући је са капацитетом за симболизацију. Жалост овде представља позитиван процес који не оставља особи осећај празнине. Контрадикторно томе, по Абрахаму Молу, човек који помоћу уметности хоће да изрази срећу, најчешће ствара кич. Уметност као људско деловање произилази из свесности и несвесности ствараоца. Уметност укључује низ искустава и догађаја уметника и кроз оно што он пролази у свом животу. Ото Ранк, верује да је стварање уметничког дела нека врста формуле бесмртности и покушај да се превазиђе “коначност”.

 

Уметност нам омогућава да пронађемо и изгубимо себе у исто време -Томас Мертон

Према савременим схватањима у основи уметности не налази се неуроза као што психоанализа истиче, нити је за настанак уметничког дела неопходан унутрашњи конфликт како се раније мислило. При анализи уметничког стварања, акценат је са уметника пребачен на само дело, јер се личност уметника током процеса стварања утискује у саму креацију. И сам Леонардо да Винчи је говорио да човек увек слика себе, а велика уметница Фрида Кало истицала је да често слика аутопортрете, баш из разлога што верује да себе најбоље познаје.

Често се срећу тежње психолога да кроз стваралаштво уметника објасне њихово ментално стање. Уметнички изрази користе се у дијагностичке сврхе због постојања могућности да се нека врста психопатологије коју уметници изражавају кроз своје дело, манифестује.

Према прегледу биографских података уметника, запажено је да је сам процес стварања често праћен ризичним понашањем и стањима као што су депресија, алкохолизам и суицид. Такође је честа и манична депресија, где поједини истраживачи тврде да је хипоманија, стање супротно депресији, важна за креативни процес због омогућавања брзине и ширег опсега имагинације, као и пружања енергије да се настави са радом, док депресија, са друге стране, пружа реалистичнију процену постигнућа.

Уметност као рушитељица баријера

У новије време приметна је стигматизација уметника као човека који својим стварањем пробија баријере друштва и оквире реалности, те и тежња масе да привидно опонаша живот уметника налазећи у њему оправдање за сопствено ризично понашање, као и за многе друге аспекте живота. Ова квази-идентификација са уметничким стилом живљења најприметнија је код адолесцената.

Да ли је нездрав начин живота човека који ствара неопходан како би створио велика дела? Најновија књига Харукија Муракамија “О чему говорим када говорим о трчању”, представља нам писца који насупрот својим колегама, Балзаку за кога стоји мит да је пио 50 шољица кафе на дан и Хемингвеја који био страствени пушач уживао у алкохолу, сваки дан трчи. Мураками каже: “Уметнички чин у основи своје структуре обједињује елементе нездравог и антисоцијалног. Ако се већ надамо да ћемо се дуго бавити овим послом писца, мислим да морамо изградити природни имуни систем који ће моћи да се одупре овом опасном отрову у нама. На тај начин ћемо успети да се успешно и адекватно супротставимо још јачем отрову. Да то преиначим, моћи ћемо да створимо још моћнију причу.”

На крају се може рећи да је уметност оно што нам улепшава живот, па се то може  и узети за њен примарни циљ, али она и регулише, критички допуњује, мења и проширује могућности човека. Поред тога, она је оно што човеку отвара очи, а по Хаузеру и оно што га спречава да своје очи након тога поново отвори. Уметник као такав, и данас, као и у прошлости, чини велике услуге психологији и потпомаже њен напредак, што наравно није једностран однос.

Академска српска асоцијација једина је акредитована онлајн школа за учење српског језика у Србији. Пријавите се и учите са нама.

[DISPLAY_ULTIMATE_SOCIAL_ICONS]