Vuk Karadžić, akademska srpska asocijacija

Вуков лексикографски рад

Српска књижевност кроз векове
06 дец 2017

Вук  Ствановић Караџић је преживео и живи и даље

„Са својом штулом нисам могао мислити ни на коња ни на рат, те сам се морао, хтео не хтео, навикавати, колико сам могао, на седење код куће. Да нисам имао штулу, био бих, можда погинуо од Турака, као многи моји вршњаци, а моја штула ме је натерала да тражим мира, да мирно читам књиге, да мирно записујем на хартији оно што сам чуо и видео оком. Исто толико колико штула, задржавала ме је на месту и моја жена…”

Рођен у породици у којој је доста деце умрло, по народном веровању добио је име Вук, да му вештице и зли духови не би наудили, како би остао у животу. И заиста, Вук је преживео, али, можда још важније – оставио је живом и вечно сачувао од заборава и богату ризницу духовног блага свога народа.

Када је рођен Вук Стефановић Караџић

Вук Стефановић Караџић рођен је у Тршићу крај Лознице, 6. новембра 1787. године. Био је српски филолог, реформатор српског језика, сакупљач народних умотворина и писац првог речника српског језика. Сматра се једном од најзначајнијих личности српске књижевности XIX века, а значајан је и као сведок значајних историјских догађаја, као што је Први српски устанак, када је радио као писар и чиновник.

Вук Стефановић Караџић, академска српска асоцијацијаУ једном разговору који је водио са руским филологом Исмаилом Срезњевским, Вук наглашава да је прве лексичке записе начинио потпуно спонтано, 1813. године, када је радио као чиновник. Записивао је поједине непознате речи и њихова значења да би се лакше споразумевао са околним становништвом. Пресудна личност за Вуково озбиљније бављење језиком и књижевношћу јесте Јернеј Копитар, цензор словенских књига, кога је упознао у Бечу, након слома Првог српског устанка. „Ипак, што сам постао књижевник, и то овакав књижевник каквим ме ви сматрате, захвалан сам једино Копитару.

У 1813. години, у исто време с Црним Ђорђем, и ја сам напустио Србију и дошао у Беч, ни сам не знајући и не мислећи шта ће од мене бити. Копитар, иако је у то време био млад, већ је био цензор. Наговарао је издаваче да напишу чисто српску граматику, говорећи им у исто време да језик којим они пишу не мора бити чисто српски. Предлог Копитарев они нису одбијали, али исто тако нису ни знали другог језика до ли онај којим су писали и говорили, а језик простог народа сматрали су за језик пастирски, језик свињарски и говедарски.“ казује Вук.

Вук Стефановић Караџић и Копитар

Тако је и отпочела изузетно плодна сарадња Вукова и Копитарева. Када су у руке Јернеја Копитара доспели Вукови записи, он се, због необичности језика којим су писани, одмах заинтересовао за Вука и убрзо потом и спријатељио са њим. На наговор Копитарев 1814. године  светлост дана угледала је и прва збирка песама – Вукова Мала простонародна славеносербска пјеснарица. „Видећи да ја знам много народних песама, Копитар ме стаде наговарати да их записујем, што више, то боље, а после у име Бога и штампам. Е, шта ћу! Мене је то забавило, и ја ти дај пиши песме. Накупила их се прилична свеска и изашла на свет под именом Мала простонародна славеносербска пјеснарица.“ Вукова Пјеснарица сматра се првом и најлепшом збирком народних песама у Срба, а штампана је у читавом низу свезака, односно издања.

Вук је током свога живота и детињства научио доста народних песама, али их није смео написати и дати. Како и сам доцније каже, мислио је да би се учена господа подсмевала њима, момчадима са села, који су „по шуми код свиња, код коза и оваца одрасли.“ Тек по доласку у Беч и упознавању његовом са Копитаром, увидео је да је записивање народних умотворина озбиљна и изузетно значајна ствар, те се охрабрен похвалама и саветима, од тада предао значајном раду који ће донети славу и њему, и његовом народу.

До своје смрти Вук Стефановић Караџић је сакушљао песме

Као сакупљач народних умотворина, пре свега песама, Вук одиста и несумњиво има великих заслуга. Његов рад истиче се финим осећајем за детаљ, лепим укусом у одабирању, али пре свега – једним дубоким познавањем и осећањем народног духа. Својим преданим и истрајним радом, успео је да прикупи најбољу збирку народних песама, не само код Срба, већ и у целом Словенском свету. До саме смрти његове Вук је неуморно сакупљао песме из народа, било путујући лично, било путем бројних пријатеља које је имао у свим крајевима.

Вукове песме привукле су пажњу Европске интелигенције тога доба показавши изузетно богатство и гипкост нашег народног језика, у пуном свом сјају. Успех Вукових издања Пјеснарице уједно је и успех српског народног језика. Један такав језик био је способан да постане и језик писане књижевности, сматрао је Вук. И имао је право. Заиста, има ли бољег начина него да језик једнога народа уђе у писану књижевност онакав какав је вековима живео у народној традицији, неспутаван ни од кога и ни од чега, представљајући тако најбоље и најверније средство да се изнесу умотворине народа који њиме говори.

Књижевни језик и Вук Стефановић Караџић

Књижевни језик у Вуково доба представљао је, може се рећи, хаотичну мешавину народног и црквенословенског језика. Копитар, такође, има заслуга што је Вук увидео да у српском књижевном језику мора бити само онога што и сам народ употребљава. У то време, чувши од Копитара о граматици, Вук реши да напише граматику свога језика, али не знајући како се граматике пишу одлучи да се води Славенском граматиком Аврама Мразовића.

Тако је настала Писменица сербскога језика „по говору простога народа написана“. Основна предност Писменице јесте у томе што је у њој Вук радикално упростио азбуку и правопис, применивши Аделунгов принцип „Пиши као што говориш, читај као што је написано“. Граматика, иако мала и непотпуна, бележила је главне категорије језика и дала је исцрпна граматичка правила, дакле – све оно што је било неопходно за његову реформу. Као што су  Карађорђе и Милош водили борбу за ослобођење од Турака, тако је и Вук, једнако револуционар, хтео да избори и ослобођење језика од туђинских утицаја.

Реакције на Вуков  рад

Будући да је његов рад, али и сама Вукова појава, представљаo сензацију међу европском јавношћу и изазвала бројне реакције, то је предстаљало плодно тло за даљи, потпунији и још вештији Вуков рад. И сам Вук истиче да га је Копитар више пута наговарао да се лати прикупљања народних речи. Вук му је обећавао, али како и сам каже, од тога није било ничега. „Једаред дође он к мени, доневши читав рис хартије исечене на парчиће – сећајте се речи за које знате да се употребљавају у народу, па их записујте на овим парчићима хартије, сваку на посебном парчићу. Мало по мало накупиће их се и цео речник.“ Вук је већ 1818. имао припремљену за штампу књигу под насловом Српски рјечник сачињену од 26.270 речи.

Вукови противници

Међутим, штампање књиге изазваће читав низ контраверзи и проблема Вуку Караџићу. Значајан број српских интелектуалаца, а међу њима и митрополит Стратимировић, били су против штампања речника, јер су сматрали да народни језик не може бити надређен црквеном језику и правопису. Противници Вукове језичке реформе на све начине су покушавали да онемогуће појаву речника, будући да би његова појава потврдила да народни језик има потенцијала да буде књижевни језик. Митрополит Стратимировић убедио је бечке штамаприје да онемогуће штампање речника, али Копитар је знао да у Бечу постоји штампарија која је припадала јерменским свештеницима, који су имали дозволу да штампају књиге на словенским језицима. Захваљујући томе, Вук штампа први Српски рјечник 1818. године.

Када је изашао из штампе, Вуков Српски рјечник изазвао је праву сензацију у европским круговима, док се у Србији десила поптуно супротна ствар – Милош Обреновић је забранио уношење речника у Србију и наредио Вуково хапшење. То се десило из три разлога. Наиме, Вук у предговору тврди да међу Србима у Угарској нема ниједне књиге написане народним језиком и по српској граматици, обрисавши тиме дело Доситеја Обрадовића. Осим тога, Рјечник је био написан јекавицом, али и фонетским правописом, а нарочито су били кивни што је уместо јата користио латинично слово „Ј“.

Рјечник није у подједнакој мери описивао све српске дијалекте

Од противничких аргумената Вук је уважио само да Рјечник није у подједнакој мери описивао све српске дијалекте, те да је лексика западне Србије и источне Херцеговине била доминантна, зато што Вук није био у могућности да обиђе све српске крајеве, а поготову оне који су били под Турцима. Због тога је Вук наставио да сакупља лексику, па ће 1852. године објавити још један, опширнији, богатији и већи други Српски рјечник, са укупно 47.500 речи. У нови речник укључена је лексика и из других крајева, а избрисана је еротска терминологија.

Вук је инсистирао да се измени енциклопедијски карактер, те да се речник уради само на лингвистичким принципима. Стога су, уз сваку реч у Вуковом Српском рјечнику, дати и мали записи који потврђују непосредну употребу тих речи. Некад су то били записи из лирских и епских песама, понекад питалице, изреке, загонетке, али и легенде, шаљиве приче и анегдоте. Управо су анегдоте нешто што највише привлачи Вука у народном причању. Прве његове приповетке биле су анегдоте и записане су у оквиру Рјечника из 1818. године.

Богатство једне културе

Да би што потпуније сачувао богатсво једне културе чије је постојање, услед сплета различитих историјских околности, већ било на измаку, Вук се заинтересовао и за народне приповетке. Тако ће се већ 1821. године појавити прва његова збирка од 12 шаљивих народних приповедака. Тек 1853. издаће у Бечу Српске народне приповетке. За разлику од песама, које је бележио у народу, приповетке је већином добијао од варошана. Такве приповетке добиће на значају тек када их Вук изменом речи врати у првобитно стање, онако како би их чуо у изворном облику, од Српског сељака.

Као што је Пјеснарица у поезији вратила углед народног језика, тако је Вук учинио и са својим приповеткама, овога пута у прози. Вук је приповетке поделио у две групе: женске, тј. бајке, „оне у којима се приповедају којекаква чудеса, оно што не може бити“, и мушке, „оне у којима нема чудеса, него оно што се приповеда рекао би човјек да је заиста могло бити.“ Српским народним приповјеткама сачувана су дела трајне уметничке вредности, пре свега бајке, којима су заувек истргнути од заборава чудесни светови које је машта једнога народа вековима испредала. Уз многе од њих одрастали смо и ми сами, али одрастаће и будући нараштаји, докгод је српске традиције и српске књижевности.

Вук Стефановић Караџић и његова дела

Српски рјечник, Српске народне песме, Писменица, али и Вуков превод Новог завета представљају темеље борбе за српски језик и правопис, те као такве откривају лексичко богатство народног језика и устоличавају поетски дух нашега народа, док се у Приповјеткама налази темељ будућег књижевног језика.

Вуков значај за српски језик и књижевност, али и за очување народног духа и традиције готово је немерљив. „Не тражим славе, не трудим се да заслужим похвале многих. Желео бих да после моје смрти човек који познаје ствар, читајући моје књиге, може бити уверен да сам верно износио шта сам знао.“ И заиста, оно што је знао Вук, знамо данас и сви ми и управо је то оно што данас изграђује добар део нашег народног идентитета и представља темеље наше народне духовне традиције. Језик је хранитељ народа. Докле год живи језик једнога народа, живи и сам народ. Док га поштујемо, њиме говоримо и пишемо, дотле живи и народ, може се међу собом разумети и умно сједињавати, не прелива се у други и не пропада. „Свијету се угодити не може“, знао је и Вук, али и „ако свако уради онолико колико је способан, неће народ пропасти.“

Академска српска асоцијација једина је акредитована онлајн школа за учење српског језика. Пријавите се и учите са нама

[DISPLAY_ULTIMATE_SOCIAL_ICONS]