Vukov leksikografski rad

„Sa svojom štulom nisam mogao misliti ni na konja ni na rat, te sam se morao, hteo ne hteo, navikavati, koliko sam mogao, na sedenje kod kuće. Da nisam imao štulu, bio bih, možda poginuo od Turaka, kao mnogi moji vršnjaci, a moja štula me je naterala da tražim mira, da mirno čitam knjige, da mirno zapisujem na hartiji ono što sam čuo i video okom. Isto toliko koliko štula, zadržavala me je na mestu i moja žena…”

Rođen u porodici u kojoj je dosta dece umrlo, po narodnom verovanju dobio je ime Vuk, da mu veštice i zli duhovi ne bi naudili, kako bi ostao u životu. I zaista, Vuk je preživeo, ali, možda još važnije – ostavio je živom i večno sačuvao od zaborava i bogatu riznicu duhovnog blaga svoga naroda.

Vuk Stefanović Karadžić rođen je u Tršiću kraj Loznice, 6. novembra 1787. godine. Bio je srpski filolog, reformator srpskog jezika, sakupljač narodnih umotvorina i pisac prvog rečnika srpskog jezika. Smatra se jednom od najznačajnijih ličnosti srpske književnosti XIX veka, a značajan je i kao svedok značajnih istorijskih događaja, kao što je Prvi srpski ustanak, kada je radio kao pisar i činovnik.

U jednom razgovoru koji je vodio sa ruskim filologom Ismailom Sreznjevskim, Vuk naglašava da je prve leksičke zapise načinio potpuno spontano, 1813. godine, kada je radio kao činovnik. Zapisivao je pojedine nepoznate reči i njihova značenja da bi se lakše sporazumevao sa okolnim stanovništvom. Presudna ličnost za Vukovo ozbiljnije bavljenje jezikom i književnošću jeste Jernej Kopitar, cenzor slovenskih knjiga, koga je upoznao u Beču, nakon sloma Prvog srpskog ustanka. „Ipak, što sam postao književnik, i to ovakav književnik kakvim me vi smatrate, zahvalan sam jedino Kopitaru. U 1813. godini, u isto vreme s Crnim Đorđem, i ja sam napustio Srbiju i došao u Beč, ni sam ne znajući i ne misleći šta će od mene biti. Kopitar, iako je u to vreme bio mlad, već je bio cenzor. Nagovarao je izdavače da napišu čisto srpsku gramatiku, govoreći im u isto vreme da jezik kojim oni pišu ne mora biti čisto srpski. Predlog Kopitarev oni nisu odbijali, ali isto tako nisu ni znali drugog jezika do li onaj kojim su pisali i govorili, a jezik prostog naroda smatrali su za jezik pastirski, jezik svinjarski i govedarski.“ kazuje Vuk.

Tako je i otpočela izuzetno plodna saradnja Vukova i Kopitareva. Kada su u ruke Jerneja Kopitara dospeli Vukovi zapisi, on se, zbog neobičnosti jezika kojim su pisani, odmah zainteresovao za Vuka i ubrzo potom i sprijateljio sa njim. Na nagovor Kopitarev 1814. godine  svetlost dana ugledala je i prva zbirka pesama – Vukova Mala prostonarodna slavenoserbska pjesnarica. „Videći da ja znam mnogo narodnih pesama, Kopitar me stade nagovarati da ih zapisujem, što više, to bolje, a posle u ime Boga i štampam. E, šta ću! Mene je to zabavilo, i ja ti daj piši pesme. Nakupila ih se prilična sveska i izašla na svet pod imenom Mala prostonarodna slavenoserbska pjesnarica.“ Vukova Pjesnarica smatra se prvom i najlepšom zbirkom narodnih pesama u Srba, a štampana je u čitavom nizu svezaka, odnosno izdanja. Vuk je tokom svoga života i detinjstva naučio dosta narodnih pesama, ali ih nije smeo napisati i dati. Kako i sam docnije kaže, mislio je da bi se učena gospoda podsmevala njima, momčadima sa sela, koji su „po šumi kod svinja, kod koza i ovaca odrasli.“ Tek po dolasku u Beč i upoznavanju njegovom sa Kopitarom, uvideo je da je zapisivanje narodnih umotvorina ozbiljna i izuzetno značajna stvar, te se ohrabren pohvalama i savetima, od tada predao značajnom radu koji će doneti slavu i njemu, i njegovom narodu.

Kao sakupljač narodnih umotvorina, pre svega pesama, Vuk odista i nesumnjivo ima velikih zasluga. Njegov rad ističe se finim osećajem za detalj, lepim ukusom u odabiranju, ali pre svega – jednim dubokim poznavanjem i osećanjem narodnog duha. Svojim predanim i istrajnim radom, uspeo je da prikupi najbolju zbirku narodnih pesama, ne samo kod Srba, već i u celom Slovenskom svetu. Do same smrti njegove Vuk je neumorno sakupljao pesme iz naroda, bilo putujući lično, bilo putem brojnih prijatelja koje je imao u svim krajevima.

Vukove pesme privukle su pažnju Evropske inteligencije toga doba pokazavši izuzetno bogatstvo i gipkost našeg narodnog jezika, u punom svom sjaju. Uspeh Vukovih izdanja Pjesnarice ujedno je i uspeh srpskog narodnog jezika. Jedan takav jezik bio je sposoban da postane i jezik pisane književnosti, smatrao je Vuk. I imao je pravo. Zaista, ima li boljeg načina nego da jezik jednoga naroda uđe u pisanu književnost onakav kakav je vekovima živeo u narodnoj tradiciji, nesputavan ni od koga i ni od čega, predstavljajući tako najbolje i najvernije sredstvo da se iznesu umotvorine naroda koji njime govori. Književni jezik u Vukovo doba predstavljao je, može se reći, haotičnu mešavinu narodnog i crkvenoslovenskog jezika. Kopitar, takođe, ima zasluga što je Vuk uvideo da u srpskom književnom jeziku mora biti samo onoga što i sam narod upotrebljava. U to vreme, čuvši od Kopitara o gramatici, Vuk reši da napiše gramatiku svoga jezika, ali ne znajući kako se gramatike pišu odluči da se vodi Slavenskom gramatikom Avrama Mrazovića. Tako je nastala Pismenica serbskoga jezika „po govoru prostoga naroda napisana“. Osnovna prednost Pismenice jeste u tome što je u njoj Vuk radikalno uprostio azbuku i pravopis, primenivši Adelungov princip „Piši kao što govoriš, čitaj kao što je napisano“. Gramatika, iako mala i nepotpuna, beležila je glavne kategorije jezika i dala je iscrpna gramatička pravila, dakle – sve ono što je bilo neophodno za njegovu reformu. Kao što su  Karađorđe i Miloš vodili borbu za oslobođenje od Turaka, tako je i Vuk, jednako revolucionar, hteo da izbori i oslobođenje jezika od tuđinskih uticaja.

Budući da je njegov rad, ali i sama Vukova pojava, predstavljao senzaciju među evropskom javnošću i izazvala brojne reakcije, to je predstaljalo plodno tlo za dalji, potpuniji i još veštiji Vukov rad. I sam Vuk ističe da ga je Kopitar više puta nagovarao da se lati prikupljanja narodnih reči. Vuk mu je obećavao, ali kako i sam kaže, od toga nije bilo ničega. „Jedared dođe on k meni, donevši čitav ris hartije isečene na parčiće – sećajte se reči za koje znate da se upotrebljavaju u narodu, pa ih zapisujte na ovim parčićima hartije, svaku na posebnom parčiću. Malo po malo nakupiće ih se i ceo rečnik.“ Vuk je već 1818. imao pripremljenu za štampu knjigu pod naslovom Srpski rječnik sačinjenu od 26.270 reči. Međutim, štampanje knjige izazvaće čitav niz kontraverzi i problema Vuku Karadžiću. Značajan broj srpskih intelektualaca, a među njima i mitropolit Stratimirović, bili su protiv štampanja rečnika, jer su smatrali da narodni jezik ne može biti nadređen crkvenom jeziku i pravopisu. Protivnici Vukove jezičke reforme na sve načine su pokušavali da onemoguće pojavu rečnika, budući da bi njegova pojava potvrdila da narodni jezik ima potencijala da bude književni jezik. Mitropolit Stratimirović ubedio je bečke štamaprije da onemoguće štampanje rečnika, ali Kopitar je znao da u Beču postoji štamparija koja je pripadala jermenskim sveštenicima, koji su imali dozvolu da štampaju knjige na slovenskim jezicima. Zahvaljujući tome, Vuk štampa prvi Srpski rječnik 1818. godine. Kada je izašao iz štampe, Vukov Srpski rječnik izazvao je pravu senzaciju u evropskim krugovima, dok se u Srbiji desila poptuno suprotna stvar – Miloš Obrenović je zabranio unošenje rečnika u Srbiju i naredio Vukovo hapšenje. To se desilo iz tri razloga. Naime, Vuk u predgovoru tvrdi da među Srbima u Ugarskoj nema nijedne knjige napisane narodnim jezikom i po srpskoj gramatici, obrisavši time delo Dositeja Obradovića. Osim toga, Rječnik je bio napisan jekavicom, ali i fonetskim pravopisom, a naročito su bili kivni što je umesto jata koristio latinično slovo „J“.

Od protivničkih argumenata Vuk je uvažio samo da Rječnik nije u podjednakoj meri opisivao sve srpske dijalekte, te da je leksika zapadne Srbije i istočne Hercegovine bila dominantna, zato što Vuk nije bio u mogućnosti da obiđe sve srpske krajeve, a pogotovu one koji su bili pod Turcima. Zbog toga je Vuk nastavio da sakuplja leksiku, pa će 1852. godine objaviti još jedan, opširniji, bogatiji i veći drugi Srpski rječnik, sa ukupno 47.500 reči. U novi rečnik uključena je leksika i iz drugih krajeva, a izbrisana je erotska terminologija. Vuk je insistirao da se izmeni enciklopedijski karakter, te da se rečnik uradi samo na lingvističkim principima. Stoga su, uz svaku reč u Vukovom Srpskom rječniku, dati i mali zapisi koji potvrđuju neposrednu upotrebu tih reči. Nekad su to bili zapisi iz lirskih i epskih pesama, ponekad pitalice, izreke, zagonetke, ali i legende, šaljive priče i anegdote. Upravo su anegdote nešto što najviše privlači Vuka u narodnom pričanju. Prve njegove pripovetke bile su anegdote i zapisane su u okviru Rječnika iz 1818. godine.

Da bi što potpunije sačuvao bogatsvo jedne kulture čije je postojanje, usled spleta različitih istorijskih okolnosti, već bilo na izmaku, Vuk se zainteresovao i za narodne pripovetke. Tako će se već 1821. godine pojaviti prva njegova zbirka od 12 šaljivih narodnih pripovedaka. Tek 1853. izdaće u Beču Srpske narodne pripovetke. Za razliku od pesama, koje je beležio u narodu, pripovetke je većinom dobijao od varošana. Takve pripovetke dobiće na značaju tek kada ih Vuk izmenom reči vrati u prvobitno stanje, onako kako bi ih čuo u izvornom obliku, od Srpskog seljaka. Kao što je Pjesnarica u poeziji vratila ugled narodnog jezika, tako je Vuk učinio i sa svojim pripovetkama, ovoga puta u prozi. Vuk je pripovetke podelio u dve grupe: ženske, tj. bajke, „one u kojima se pripovedaju kojekakva čudesa, ono što ne može biti“, i muške, „one u kojima nema čudesa, nego ono što se pripoveda rekao bi čovjek da je zaista moglo biti.“ Srpskim narodnim pripovjetkama sačuvana su dela trajne umetničke vrednosti, pre svega bajke, kojima su zauvek istrgnuti od zaborava čudesni svetovi koje je mašta jednoga naroda vekovima ispredala. Uz mnoge od njih odrastali smo i mi sami, ali odrastaće i budući naraštaji, dokgod je srpske tradicije i srpske književnosti.

Srpski rječnik, Srpske narodne pesme, Pismenica, ali i Vukov prevod Novog zaveta predstavljaju temelje borbe za srpski jezik i pravopis, te kao takve otkrivaju leksičko bogatstvo narodnog jezika i ustoličavaju poetski duh našega naroda, dok se u Pripovjetkama nalazi temelj budućeg književnog jezika.

Vukov značaj za srpski jezik i književnost, ali i za očuvanje narodnog duha i tradicije gotovo je nemerljiv. „Ne tražim slave, ne trudim se da zaslužim pohvale mnogih. Želeo bih da posle moje smrti čovek koji poznaje stvar, čitajući moje knjige, može biti uveren da sam verno iznosio šta sam znao.“ I zaista, ono što je znao Vuk, znamo danas i svi mi i upravo je to ono što danas izgrađuje dobar deo našeg narodnog identiteta i predstavlja temelje naše narodne duhovne tradicije. Jezik je hranitelj naroda. Dokle god živi jezik jednoga naroda, živi i sam narod. Dok ga poštujemo, njime govorimo i pišemo, dotle živi i narod, može se među sobom razumeti i umno sjedinjavati, ne preliva se u drugi i ne propada. „Svijetu se ugoditi ne može“, znao je i Vuk, ali i „ako svako uradi onoliko koliko je sposoban, neće narod propati.“