Очување сопственог идентитета представља велики изазов за породице из дијаспоре. Тај изазов је већи уколико је дестинација пресељења на другом континенту. Земље из Европе, које су тотално различите у културолошком смислу, су изaзов за себе.
Процес прилагођавања
Што су деца млађа, то је сам процес прилагођавања лакши. Са друге стране, очување сопственог идентитета, језика, културе и животних вредности постаје теже. Уколико су деца старија, прилагођавање је теже, а изазов очувања психичке стабилности детета постаје доминантан.
Како се што боље прилагодити новој средини, а са друге стране сачувати свој језик и идентитет?
Најважнија ствар је прихватање нове средине са свим позитивним и негативним странама. Очување идентитета повезано је са неговањем матерњег језика, културе и традиције. Зато је неопходно очување и унапређивање заједнице која је у дијаспори најчешће окупљена око Српске православне цркве. Тај социјални моменат је јако важан јер човек је биће заједнице и има унутрашњу потребу за повезивањем са сличнима себи.
Засигурно је да ни прилагођавање страној средини, а ни очување идентитета нису лак и једноставан посао. Често је породици за тај изазов неопходна нека врста психолошке подршке која ће им помоћи да се лакше изборе са страховима и другим изазовима који се намећу сами по себи.
У ту сврху организовали смо онлајн предавање, на тему Изазови родитељства у васпитању деце у дијаспори, а у циљу подршке нашим људима у дијаспори. Овом приликом поразговарали смо са породицом Апостолов из Торонта у Канади на ову тему. Пријавите се за радионицу, која ће се одржати у недељу, 5. фебруара 2023. у 19 ч по времену у Србији. Радионицу ће водити ПЕАТ процесори: Тамара Ћирић, Емилија Тодоровић и Ненад Јовановић.
Интервју
Свој живот у дијапори сте започели у вашим тридесетим годинама – На какве изазове сте наишли?
Започињање живота у новој земљи није нимало наивно. Прилагођавање новој средини је такође веома захтевно за појединца. Уколико имате деце, изазов је још већи. На почетку нашег досељеничког живота најважније нам је било да се српски језик сачува у нашој породици, односно да се у процесу прилагођавања новом језику наш матерњи језик не „изгуби“ успут.
На који начин сте то остварили?
Кроз сусрете са нашим људима у новој средини још више смо се уверили да је то важан задатак. Ужасно нам је сметала комбинација два језика у сали под називом српско-енглески, коју смо повремено имали прилике да чујемо. Још више нам је сметала потпуна незаинтересованост неке српске деце за наш језик. У почетку смо одлучили да се тврдоглаво одупремо потпуном понирању у овдашњи живот и заборавимо оно што смо раније сматрали највећим вредностима. Очување језика је био главни задатак. Имали смо олакшавајућу околност да су нам деца тада била мала, па смо лакше обавили задатак. Наравно, свако има право да вреднује ствари на свој начин, а то је поглед искључиво из нашег угла. У Канади деца имају прилику да науче енглески и француски језик на сваком кораку, али српски једва игде, па ако га не уче у породици, где ће? Школе попут ваше су, такође, сјајна прилика.
Каква су правила важила у вашој породици?
Када деца говоре матерњим језиком, некако им је лакше да се односе према свим другим аспектима српске културе, и да се лакше „обликују”. Често се дешава да деца, ако не користе свој матерњи језик, почну полако преко другог језика да усвајају културу те земље и полако се утапају у нови идентитет. Онда долази до неспоразума са родитељима, јер то више нису само различите речи које користе обоје, већ сукоб две културе.
Српски зет Француз Арно Гијон каже: У дијаспори је српски језик основна нит која повезује целу заједницу. Ако се језик заборави, та нит се прекида и део идентитета се губи. Па кад он као странац то зна, ја ваљда треба да знам то још боље. Тако сам и васпитавала своје ћерке. 
Какву улогу у очувању традиције је за вас одиграла Српска Православна Црква у Торонту?
У цркву коју посећујемо, на кратко је дошао млади свештеник и почео да држи литургију – мало на српском, мало на енглеском. То је изазвало буру страсти међу борцима за традицију. После жучне расправе, ова пракса је укинута. По мени то нија била лоша идеја, јер свештеник је само хтео да олакша деци која не говоре српски, али су му поменути борци објаснили да је црква једно од ретких места где све треба да буде наше и да ту децу доводимо да могу да доживе традицију на најбољи начин. А што се тиче деце која не знају српски, рекли су ми да су родитељи требало много раније да размишљају о томе.
Поред часова српског језика као завичјног језика, шта је за вас битно у очувању наше културе?
За оне који желе да им деца добро говоре српски, то није мали напор. Децу треба стално кориговати када говоре, читати док су мала и успут подсећати шта је нама као народу важно.„Отекла су нам уста“ од сталног понављања српских речи и онога што мислимо да је вредно и да се мора сачувати. Зато није лоше да један родитељ буде често са њима када су мали, а то значи и мање новца у кући. Али претпостављам да постоји нешто веће од долара у овом животу.