Očuvanje sopstvenog identiteta predstavlja veliki izazov za porodice iz dijaspore. Taj izazov je veći ukoliko je destinacija preseljenja na drugom kontinentu. Zemlje iz Evrope, koje su totalno različite u kulturološkom smislu, su izazov za sebe.
Proces prilagođavanja
Što su deca mlađa, to je sam proces prilagođavanja lakši. Sa druge strane, očuvanje sopstvenog identiteta, jezika, kulture i životnih vrednosti postaje teže. Ukoliko su deca starija, prilagođavanje je teže, a izazov očuvanja psihičke stabilnosti deteta postaje dominantan.
Kako se što bolje prilagoditi novoj sredini, a sa druge strane sačuvati svoj jezik i identitet?
Najvažnija stvar je prihvatanje nove sredine sa svim pozitivnim i negativnim stranama. Očuvanje identiteta povezano je sa negovanjem maternjeg jezika, kulture i tradicije. Zato je neophodno očuvanje i unapređivanje zajednice koja je u dijaspori najčešće okupljena oko Srpske pravoslavne crkve. Taj socijalni momenat je jako važan jer čovek je biće zajednice i ima unutrašnju potrebu za povezivanjem sa sličnima sebi.
Zasigurno je da ni prilagođavanje stranoj sredini, a ni očuvanje identiteta nisu lak i jednostavan posao. Često je porodici za taj izazov neophodna neka vrsta psihološke podrške koja će im pomoći da se lakše izbore sa strahovima i drugim izazovima koji se nameću sami po sebi.
U tu svrhu organizovali smo onlajn predavanje, na temu Izazovi roditeljstva u vaspitanju dece u dijaspori, a u cilju podrške našim ljudima u dijaspori. Ovom prilikom porazgovarali smo sa porodicom Apostolov iz Toronta u Kanadi na ovu temu. Prijavite se za radionicu, koja će se održati u nedelju, 5. februara 2023. u 19 č po vremenu u Srbiji. Radionicu će voditi PEAT procesori: Tamara Ćirić, Emilija Todorović i Nenad Jovanović.
Intervju
Svoj život u dijapori ste započeli u vašim tridesetim godinama – Na kakve izazove ste naišli?
Započinjanje života u novoj zemlji nije nimalo naivno. Prilagođavanje novoj sredini je takođe veoma zahtevno za pojedinca. Ukoliko imate dece, izazov je još veći. Na početku našeg doseljeničkog života najvažnije nam je bilo da se srpski jezik sačuva u našoj porodici, odnosno da se u procesu prilagođavanja novom jeziku naš maternji jezik ne „izgubi“ usput.
Na koji način ste to ostvarili?
Kroz susrete sa našim ljudima u novoj sredini još više smo se uverili da je to važan zadatak. Užasno nam je smetala kombinacija dva jezika u sali pod nazivom srpsko-engleski, koju smo povremeno imali prilike da čujemo. Još više nam je smetala potpuna nezainteresovanost neke srpske dece za naš jezik. U početku smo odlučili da se tvrdoglavo odupremo potpunom poniranju u ovdašnji život i zaboravimo ono što smo ranije smatrali najvećim vrednostima. Očuvanje jezika je bio glavni zadatak. Imali smo olakšavajuću okolnost da su nam deca tada bila mala, pa smo lakše obavili zadatak. Naravno, svako ima pravo da vrednuje stvari na svoj način, a to je pogled isključivo iz našeg ugla. U Kanadi deca imaju priliku da nauče engleski i francuski jezik na svakom koraku, ali srpski jedva igde, pa ako ga ne uče u porodici, gde će? Škole poput vaše su, takođe, sjajna prilika.
Kakva su pravila važila u vašoj porodici?
Kada deca govore maternjim jezikom, nekako im je lakše da se odnose prema svim drugim aspektima srpske kulture, i da se lakše „oblikuju”. Često se dešava da deca, ako ne koriste svoj maternji jezik, počnu polako preko drugog jezika da usvajaju kulturu te zemlje i polako se utapaju u novi identitet. Onda dolazi do nesporazuma sa roditeljima, jer to više nisu samo različite reči koje koriste oboje, već sukob dve kulture.
Srpski zet Francuz Arno Gijon kaže: U dijaspori je srpski jezik osnovna nit koja povezuje celu zajednicu. Ako se jezik zaboravi, ta nit se prekida i deo identiteta se gubi. Pa kad on kao stranac to zna, ja valjda treba da znam to još bolje. Tako sam i vaspitavala svoje ćerke. 
Kakvu ulogu u očuvanju tradicije je za vas odigrala Srpska Pravoslavna Crkva u Torontu?
U crkvu koju posećujemo, na kratko je došao mladi sveštenik i počeo da drži liturgiju – malo na srpskom, malo na engleskom. To je izazvalo buru strasti među borcima za tradiciju. Posle žučne rasprave, ova praksa je ukinuta. Po meni to nija bila loša ideja, jer sveštenik je samo hteo da olakša deci koja ne govore srpski, ali su mu pomenuti borci objasnili da je crkva jedno od retkih mesta gde sve treba da bude naše i da tu decu dovodimo da mogu da dožive tradiciju na najbolji način. A što se tiče dece koja ne znaju srpski, rekli su mi da su roditelji trebalo mnogo ranije da razmišljaju o tome.
Pored časova srpskog jezika kao zavičjnog jezika, šta je za vas bitno u očuvanju naše kulture?
Za one koji žele da im deca dobro govore srpski, to nije mali napor. Decu treba stalno korigovati kada govore, čitati dok su mala i usput podsećati šta je nama kao narodu važno.„Otekla su nam usta“ od stalnog ponavljanja srpskih reči i onoga što mislimo da je vredno i da se mora sačuvati. Zato nije loše da jedan roditelj bude često sa njima kada su mali, a to znači i manje novca u kući. Ali pretpostavljam da postoji nešto veće od dolara u ovom životu.