Књижевни рад Светог Саве

Како за српску државу, тако и за књижевност, од изузетног значаја је светородна династија Немањића. Успон на државном и успон на књижевном плану везује се за светли средњи век и управо су Срби тада досегли осетни цивилизацијски напредак на главним пољима важним за изградњу националног идентитета.

Када се говори о књижевности, Немањићи јесу главни ствараоци епохе коју називамо средњовековна књижевност, карактеристична по томе што не познаје поетику која је дефинисана као наука (теорија) о књижевном стварању, већ је она имплицитно изведена из самих дела. На садржајном плану, дела су глорификовала универзалне вредности, а средњовековни човек пише са осећањем метафизичке одговорности. Иако поетика не зна за ауторско начело већ је писање схваћено као подвиг, а створена дела се означавају богонадахнутим, ипак се, из перспективе 21. века,  средњовековни писци могу описати као писци са снажним стваралачким компетенцијама и неоспорним књижевним и стилским ,,талантима”.

Са књижевнообликованим и записаним мислима Светог Саве, српска књижевност постаће равноправни члан књижевног живота православног словенског света и настојала је да ухвати корак византијско-словенске литературе, у којој види језгро своје стваралачке поетике. Дакле, велика улога зачетника српске књижевности приписује се Светом Сави, стога његов двојаки значај јесте у томе што је творац самосталне Српске цркве и самосталне српске књижевности. На тим темељима слободе и самосталности градио је путеве од изузетног значаја за Србију, Србе и њихов интегритет. Радио је на јачању српског књижевног живота, а на тај начин ојачао и духовни живот Срба, тако да је повезаност монашког и књижевног живота изузетно велика. Пре свега, повезаност се огледа у чињеници да сви манастири, изграђени и наслеђени, постају средиште светосасвке реформе, а сваки од ових манастира преузео је улогу књижевног средишта. Поред тога, важно место у животу монаха чиниле су библиотеке, а доста времена посвећивано је читању књига.

Када се конкретније говори о књижевном раду Светог Саве, потребно је истаћи да његова књижевна основа лежи у ранохришћанској, византијској и старословенској књижевности, али његове књижевне изворе треба тражити и у литургијској књижевности. Прва Савина дела посвећена су испосничком и манастирском животу: Карејски типик и Хиландарски типик. Строго узевши, у питању су црквеноправна дела, али и у њима наилазимо на оригиналне и светле особине Савиног језика и стила, које ће бити карактеристичне за његова књижевна дела. Како Димитрије Богдановић истиче, Карејски типик није лишен изворне топлине и поетичности, а у Савиној интерпретацији Хиландарског типика стил је обогаћен свежином даровите експресивности језика. Савино Писмо игуману Спиридону, упућено са другог Савиног путовања у Свету земљу, у потпуности се приближило књижевности и јесте прво сачувано дело епистоларног жанра.

Ипак, најзначајније Савино књижевно дело јесте Житије Светог Симеона, које пише у уводу Студеничког типика. Житије, као жанр преузет из византијске књижевности, јединствено је у идеолошком погледу, јер ствара култ одређеног лица који је жива успомена на чињеницу једног моралног преображаја. У овом случају, преображај је везан за Немањино одрицање од престола, моћи и величине у овом свету ради небеског царства. Поред овог, други главни догађај житија јесте Симеонова болест и смрт. У вези са тим, Богдановић истиче да опис Симеонове смрти, сав у смењивању слика и дијалога, уздржан и узбуђен у исти мах, спада у најлепше странице старе српске књижевности. У почетном делу Житија даје се хронологија Немањиног живота, док је на крају Савина есхатолошка визија (крај света и страшни суд). Битно је истаћи да Свети Сава, као средњовековни писац, итекако познаје законе писања. Влада текстом, размишља о композицији и намени дела. О томе сведочи и веома сложена структура самог житија јер се оно састоји од две молитве, две похвале и два плача.

Наставак смисла житијног стварања види се у Савиној Служби Светом Симеону, која се такође подређује поетским законима византијског жанра. Служба није проста глорификација Немањиног лика, већ вишезначан вид испољавања религиозног осећања, јер, пре свега, окосница богослужења јесу читања Светог писма са обавезним молитвама и беседом. За писање овог дела, Сави је била узор минејска Служба светом Симеону Ступнику, мада је подударност присутна у кратком делу јер у Савиној Служби доминира оригиналност у смислу изворног надахнућа, осећања и стилских израза. Свакако, Служба светом Симеону је прво књижевно дело овог жанра. Њоме започиње низ литургијских целина у којима је формиран култ светих владара династије Немањића, а усто, ова Служба је прави почетак српског песништва.

Ако поред књижевног узмемо у обзир мисионарско, духовно и просветитељско дело Светога Саве, велике су и тачне речи Милоша Црњанског: ,,Савина легенда и Савино дело остаће највеличанственије и најузвишеније што нам се рађало, кроз таму векова, на горком тлу Балкана, да нас својим зрацима из прошлости увек обасјава.”