ИМА /ЛИ/ НАДЕ ЗА НАШЕ НОМАДЕ ?

Анкета међу нашим  људима који су отишли у бели свет

           У анкети  АСА међу нашим људима који су се отиснули  у бели свет „трбухом за послом“, доминира  порука да су отишли из Србије не зато што им држава није „дала посао“, већ зато што им није створила услове да га у својој земљи по завршетку школовања нађу сами или започну сопствени бизнис. Већина каже да би се вратила у Србију, ако би видели услове за сигуран посао, стручно напредовање и истраживачки рад, као и за материјалну сигурност за себе, породицу и децу.

 За почетак листања анкете који смо урадили међу младима који су из Србије последњих година одлучили да посао и материјалну животну сигурност потраже у белом свету, карактеристично је да сви, осим једног анкетираног, истичу своју носталгију за завичајем која се нарочито „појачава“ у време празника, слава и рођендана, а за коју кажу да их, без обзира на привикавање на нови живот и нову средину, вероватно никада и неће напустити.

Карактеристичан је пример М.Ђ. из околине Пирота који је завршио Електронски факултет у Нишу, а отишао у Немачку 2014. године. Он каже да одлуку да оде није донео лако, а затим  и објашава зашто је отишао.

– Веровао сам да ћу након дипломирања на Електронском факултету на смеру за Аутоматско управљање системима, релативно лако доћи до посла. Трагајући за послом широм Србије, свуда сам наилазио на затворена врата. На крају сам морао и да почнем да радим код колеге на факултету уз минималну плату чију половину сам трошио на превоз. Када сам стигао у Немачку са циљем да прво научим језик, брзо ми се пружила и прилика и за посао. Добио сам квалитетнији, мирнији и опуштенији живот. Вратио бих се у Србију једино када бих у завичају добио посао, бољу зараду, стручно усавршавање, сигурнији и мирнији живот, као и могућност напредовања“ – поручује из Немачке М.Ђ.

За пут у Америку средином 2019. године определио се А.М. са дипломом пекарског заната. Каже да се добро и брзо снашао, да зарађује за бољи и безбеднији живот, али да је морао да се „одрекне слободе и дружења са пријатељима“, што је иначе имао у завичају. Занимљива је његова порука да млади у Србији не би требало да губе најбоље године тражећи посао, већ да га што пре потраже било где у свету! А за повратак, каже  А.М. – никад није касно ако би видео прилику да у завичају може да се ради и добро заради.

Марија В. са дипломом доктора медицине отишла је у Немачку 2015. године. Каже да је добила прилику да се бави својом професијом, усавршава и напредује на универзитетском нивоу и да има зараду која јој омогућава потпуну животну сигурност. Додаје да је живот у иностранству више одузео њеном детету него њој, јер детету недостају бака, дека и друга родбина. Занимљиво је да М.В. као препреку за одлуку за евентуални повратак у Србију не види само у материјалном погледу и бољим условима рада, него и у превеликој политизацији живота, непотизму и корупцији. Истовремено, из свог искуства наглашава да није било лако одлучити се на одлазак, затим навићи на нову средину, културу и рад, али да се ипак по примању првих месечних зарада уверила да није погрешила.

– Отишао сам у Немачку са дипломом инжењера менаџера и никада се нисам покајао. Побегао сам од многих ружних ствари из. Овде живим лепо и без бриге да ли ће моја породица сутра имати шта да једе и никада нисам осетио некакву носталгију – рекао је у нашој анкети Предраг Д. Он наглашава да не размишља о повратку јер не верује да ће се у Србији у скорије време променити све оно због чега је отишао, остављајући пријатеље и породицу.

Моника С. је отишла на Малту 2016. године  у тридесетој години живота, са дипломом кувара. Каже да не размишља о повратку, иако истовремено упозорава да живот у иностранству није лак, да новац не пада с неба, да треба савладати језик, изборити се за једнакост са домаћинима и слично. Каже да саветује и другима да пробају и оду, а за повратак никад није касно. Наглашава да се људи не могу позивати само паролама и патриотским разлозима, већ једино боље уређеном државом у којој се поштују ред и закон и брине о сваком грађанину.

Вредно пажње је искуство Евице Ј. као најстарије међу анкетираним. Она са породицом живи у Америци од 1990. године. Отишла је са дипломом трговца, али је годинама радила као кувар у кантини једног колеџа. Не жали се на услове живота које је стекла и могућност за веће шансе у каријери своје деце. Каже да је носталгија нешто што би је вратило у завичај, само ако би имала услове за финансијску и правну сигурност. Младим људима Е.Ј. саветује да пре одлуке да оду, прво покушају да у Србији нађу или створе услове за бољи живот, а и после три деценије живота у Америци поручује – „најслађи је живот у којој си се родио“!

                Синиша Т. има 55 година, а у Јужној Африци живи од 1992. године, што значи да је ван завичаја готово три деценије. Посебно памти све краће посете родном крају и посебно тешке растанке са фамилијом и пријатељима када би се враћао.

– Повратку у Србију се надам и то сам планирао тек када стекнем пензију. Можда бих се вратио и раније када бих видео да у завичају имам прилику да нешто озбиљно и професионално привређујем – каже С.Т. додајући да „емиграција није за свакога јер захтева много учења, одрицања и промена“.

Са завршеном Хемијско-технолошком школом Сања И. отишла је у Швајцарску 1998. године. Истиче да је сада све теже доћи до доброг посла у земљи у којој живи. Треба радити много, бити сналаљив, понекад имати и мало среће. А што се тиче могућности повратка каже –„где су моја деца, ту ће бити и мој дом“! Живот у иностранству често личина непрекидно прилагођавање, уз заборављање традиције и културе коју сте понели из завичаја – поручује још С.И. из Швајцарске.

Много младих људи из Србије последњих година нашло је посао на крузерима или другим прекоокеанским бродовима. Један од њих је и Никола С. који се на прекоокеански брод укрцао 2017. у Америци. Тврди да зарађује десетак пута више него што би могао у Србији. Каже да увек „поскочи“ када чује да неко говори српски или слуша нашу музику.

Тврди да би се вратио „када би се стандард у Србији повећао пет пута“!

– Поручио бих и другима да оду у свет и пробају да се снађу. То је боље неко остати и нешто чекати, препуштен милости и немилости странака и политичара – поручује на крају двадесетчетворогодишњи Н.С.

Данијел С. ради у Америци од 2012. године као возач камиона. Не жали се на зараду, али тврди да ипак „не живи нормално“!

– Има доста момака из моје генерације који долазе из Србије да би у Америци и Канади радили као возачи камиона. Није нимало лако бити на точковима сатима и ноћима. Већ размишљам о повратку када проценим да са кешом који имам у џепу могу да покренем неки бизнис у завичају – каже Д.С.

У потрагу за послом и бољом зарадом и животом половином прошле године у Америку је отишла Данијела С. по занимању васпитачица. Не тврди да јој све иде лако, да је не прогања носталгија, али да уз солидну месечну зараду добро живи.

– Вратила бих се у Србију једино када бих нашла посао у својој струци и могла месечно да зарадим најмање хиљаду евра – каже Д.С.