IMA /LI/ NADE ZA NAŠE NOMADE ?

Anketa među našim  ljudima koji su otišli u beli svet

           U anketi  ASA među našim ljudima koji su se otisnuli  u beli svet „trbuhom za poslom“, dominira  poruka da su otišli iz Srbije ne zato što im država nije „dala posao“, već zato što im nije stvorila uslove da ga u svojoj zemlji po završetku školovanja nađu sami ili započnu sopstveni biznis. Većina kaže da bi se vratila u Srbiju, ako bi videli uslove za siguran posao, stručno napredovanje i istraživački rad, kao i za materijalnu sigurnost za sebe, porodicu i decu.

 Za početak listanja ankete koji smo uradili među mladima koji su iz Srbije poslednjih godina odlučili da posao i materijalnu životnu sigurnost potraže u belom svetu, karakteristično je da svi, osim jednog anketiranog, ističu svoju nostalgiju za zavičajem koja se naročito „pojačava“ u vreme praznika, slava i rođendana, a za koju kažu da ih, bez obzira na privikavanje na novi život i novu sredinu, verovatno nikada i neće napustiti.

Karakterističan je primer M.Đ. iz okoline Pirota koji je završio Elektronski fakultet u Nišu, a otišao u Nemačku 2014. godine. On kaže da odluku da ode nije doneo lako, a zatim  i objašava zašto je otišao.

– Verovao sam da ću nakon diplomiranja na Elektronskom fakultetu na smeru za Automatsko upravljanje sistemima, relativno lako doći do posla. Tragajući za poslom širom Srbije, svuda sam nailazio na zatvorena vrata. Na kraju sam morao i da počnem da radim kod kolege na fakultetu uz minimalnu platu čiju polovinu sam trošio na prevoz. Kada sam stigao u Nemačku sa ciljem da prvo naučim jezik, brzo mi se pružila i prilika i za posao. Dobio sam kvalitetniji, mirniji i opušteniji život. Vratio bih se u Srbiju jedino kada bih u zavičaju dobio posao, bolju zaradu, stručno usavršavanje, sigurniji i mirniji život, kao i mogućnost napredovanja“ – poručuje iz Nemačke M.Đ.

Za put u Ameriku sredinom 2019. godine opredelio se A.M. sa diplomom pekarskog zanata. Kaže da se dobro i brzo snašao, da zarađuje za bolji i bezbedniji život, ali da je morao da se „odrekne slobode i druženja sa prijateljima“, što je inače imao u zavičaju. Zanimljiva je njegova poruka da mladi u Srbiji ne bi trebalo da gube najbolje godine tražeći posao, već da ga što pre potraže bilo gde u svetu! A za povratak, kaže  A.M. – nikad nije kasno ako bi video priliku da u zavičaju može da se radi i dobro zaradi.

Marija V. sa diplomom doktora medicine otišla je u Nemačku 2015. godine. Kaže da je dobila priliku da se bavi svojom profesijom, usavršava i napreduje na univerzitetskom nivou i da ima zaradu koja joj omogućava potpunu životnu sigurnost. Dodaje da je život u inostranstvu više oduzeo njenom detetu nego njoj, jer detetu nedostaju baka, deka i druga rodbina. Zanimljivo je da M.V. kao prepreku za odluku za eventualni povratak u Srbiju ne vidi samo u materijalnom pogledu i boljim uslovima rada, nego i u prevelikoj politizaciji života, nepotizmu i korupciji. Istovremeno, iz svog iskustva naglašava da nije bilo lako odlučiti se na odlazak, zatim navići na novu sredinu, kulturu i rad, ali da se ipak po primanju prvih mesečnih zarada uverila da nije pogrešila.

– Otišao sam u Nemačku sa diplomom inženjera menadžera i nikada se nisam pokajao. Pobegao sam od mnogih ružnih stvari iz. Ovde živim lepo i bez brige da li će moja porodica sutra imati šta da jede i nikada nisam osetio nekakvu nostalgiju – rekao je u našoj anketi Predrag D. On naglašava da ne razmišlja o povratku jer ne veruje da će se u Srbiji u skorije vreme promeniti sve ono zbog čega je otišao, ostavljajući prijatelje i porodicu.

Monika S. je otišla na Maltu 2016. godine  u tridesetoj godini života, sa diplomom kuvara. Kaže da ne razmišlja o povratku, iako istovremeno upozorava da život u inostranstvu nije lak, da novac ne pada s neba, da treba savladati jezik, izboriti se za jednakost sa domaćinima i slično. Kaže da savetuje i drugima da probaju i odu, a za povratak nikad nije kasno. Naglašava da se ljudi ne mogu pozivati samo parolama i patriotskim razlozima, već jedino bolje uređenom državom u kojoj se poštuju red i zakon i brine o svakom građaninu.

Vredno pažnje je iskustvo Evice J. kao najstarije među anketiranim. Ona sa porodicom živi u Americi od 1990. godine. Otišla je sa diplomom trgovca, ali je godinama radila kao kuvar u kantini jednog koledža. Ne žali se na uslove života koje je stekla i mogućnost za veće šanse u karijeri svoje dece. Kaže da je nostalgija nešto što bi je vratilo u zavičaj, samo ako bi imala uslove za finansijsku i pravnu sigurnost. Mladim ljudima E.J. savetuje da pre odluke da odu, prvo pokušaju da u Srbiji nađu ili stvore uslove za bolji život, a i posle tri decenije života u Americi poručuje – „najslađi je život u kojoj si se rodio“!

                Siniša T. ima 55 godina, a u Južnoj Africi živi od 1992. godine, što znači da je van zavičaja gotovo tri decenije. Posebno pamti sve kraće posete rodnom kraju i posebno teške rastanke sa familijom i prijateljima kada bi se vraćao.

– Povratku u Srbiju se nadam i to sam planirao tek kada steknem penziju. Možda bih se vratio i ranije kada bih video da u zavičaju imam priliku da nešto ozbiljno i profesionalno privređujem – kaže S.T. dodajući da „emigracija nije za svakoga jer zahteva mnogo učenja, odricanja i promena“.

Sa završenom Hemijsko-tehnološkom školom Sanja I. otišla je u Švajcarsku 1998. godine. Ističe da je sada sve teže doći do dobrog posla u zemlji u kojoj živi. Treba raditi mnogo, biti snalaljiv, ponekad imati i malo sreće. A što se tiče mogućnosti povratka kaže –„gde su moja deca, tu će biti i moj dom“! Život u inostranstvu često ličina neprekidno prilagođavanje, uz zaboravljanje tradicije i kulture koju ste poneli iz zavičaja – poručuje još S.I. iz Švajcarske.

Mnogo mladih ljudi iz Srbije poslednjih godina našlo je posao na kruzerima ili drugim prekookeanskim brodovima. Jedan od njih je i Nikola S. koji se na prekookeanski brod ukrcao 2017. u Americi. Tvrdi da zarađuje desetak puta više nego što bi mogao u Srbiji. Kaže da uvek „poskoči“ kada čuje da neko govori srpski ili sluša našu muziku.

Tvrdi da bi se vratio „kada bi se standard u Srbiji povećao pet puta“!

– Poručio bih i drugima da odu u svet i probaju da se snađu. To je bolje neko ostati i nešto čekati, prepušten milosti i nemilosti stranaka i političara – poručuje na kraju dvadesetčetvorogodišnji N.S.

Danijel S. radi u Americi od 2012. godine kao vozač kamiona. Ne žali se na zaradu, ali tvrdi da ipak „ne živi normalno“!

– Ima dosta momaka iz moje generacije koji dolaze iz Srbije da bi u Americi i Kanadi radili kao vozači kamiona. Nije nimalo lako biti na točkovima satima i noćima. Već razmišljam o povratku kada procenim da sa kešom koji imam u džepu mogu da pokrenem neki biznis u zavičaju – kaže D.S.

U potragu za poslom i boljom zaradom i životom polovinom prošle godine u Ameriku je otišla Danijela S. po zanimanju vaspitačica. Ne tvrdi da joj sve ide lako, da je ne proganja nostalgija, ali da uz solidnu mesečnu zaradu dobro živi.

– Vratila bih se u Srbiju jedino kada bih našla posao u svojoj struci i mogla mesečno da zaradim najmanje hiljadu evra – kaže D.S.