Од четвртка, 30. новембра у Павиљону у Тврђави, љубитељи српског сликарства ће моћи да погледају изложбу слика са овогодишње Ликовне колоније у Сићеву у име једног од највећих имена спског сликарства на овим просторима – Надежде Петровић.
Надежда Петровић је била академска сликарка, хуманисткиња, друштвена радница и ратна болничарка и оснивач прве Ликовне колоније у Сићеву. Оснивање ове колоније имало је за циљ неговање и овековечавање природне лепоте југа Србије. По 53. пут, савремени уметници из разних крајева се окупљају баш у овом селу, не би ли наставили традицију коју је Надежда започела пре више од једног века. Ове године, на предлог Савета ликовне Колоније, наводе организатори, учесници су били Синиша Жикић, Душан Митић, Снежана Манасић, Александар Девић, Александар Милановић, Мирјана Анђелковић и Слободан Милосављевић. Из Црне Горе учесник је био Миомир Мишо Вемић, а како кажу из Галерије савремене ликовне уметности, учествовали су и Тони Чатлески из Македоније, Мартин Дуе из Норвешке, Милан Ђурић из Мађарске.
Надежда Петровић је рођена 11. октобра 1873. године у Чачку.
Вишу женску школу завршила је у Београду 1891. год. Наредне, 1892. године, положила је испит за наставницу цртања у средњим школама. Када је 1893. године уважена њена молба за посао наставнице цртања у средњој школи, Надежда је наставила учење код Ђорђа Крстића, да би 1896. године уписала сликарску и цртачку школу Кирила Кутлика.
Од 1904. год. Надежда Петровић била је ангажована у домовини око Прве југословенске уметничке изложбе, оснивања Ладе и Прве југословенске уметничке колоније (Сићево, Пирот 1905. год). До 1912. год. излагала је на многобројним изложбама: изложба Ладе, изложба Југословенске колоније 1907. године, изложба Српског уметничког удружења 1908. године, друга самостална изложба у Љубљани 1910. год. Исте године излагала је у Паризу на „Јесењем салону“ и у Загребу у оквиру групе Медулић, а следеће године на међународној изложби у српском павиљону у Риму и изложби у салону Интернационалне уније и „Јесењем салону“ у Паризу.
Године 1912, у Београду, Надежда Петровић отворила је сликарску школу и учествовала на четвртој југословенској изложби.
Данас, историчари уметности уметнички рад Надежде Петровић деле на четири периода:
Минхенски период (1898—1903) (позната дела: Баварац са шеширом (1900), Воденица (1901), Дрво у шуми (1902),
Српски период (1903—1910) (позната дела: Ресник (1904), Портрет старице (1909),
Париски период (1910−1912) (позната дела: Море (1910) и
Ратни период (1912−1915) (позната дела: Стари шадрван у Призрену (1913), Грачаница (1913), Поље косовских божура (1913).