Српски краљ Милутин из династије Немањића, рођен је око 1253, као млађи син краља Уроша I и Јелене Анжујске. На српски престо дошао је након сабора у Дежеву почетком 1282., на коме се његов старији брат тадашњи краљ Драгутин одрекао престола у његову корист.
Повод за одрицање од престола јесте повреда ноге, коју је краљ Драгутин задобио ловећи са пратиоцима по шумама Јелача. Услед незадовољства племства, старији брат је пристао да се одрекне круне под условом да његов син а не Милутинов, буде наследник престола. Након тога Милутин се нашао на челу државе док је Драгутин наставио да управља областима северно од реке Западне Мораве. са Рудником као привредним средиштем своје области.
Након ступања на престо српски краљ Милутин је отпочео активну офанзиву
Одмах након ступања на престо, Милутин је отпочео активну војну офанзиву у правцу југа. До краја 1282., краљ Милутин на рачун Византије осваја Полог, Скопље, Овче Поље, Злетово, Пијанец и трајно их припаја српској краљевини. Након пљачкашког упада великог одреда Татара у Србију и каснијег њиховог пораза и потискивања, српски краљ наставља продор на југ и осваја Дебар, Кичево и Пореч те су се на тај начин читава Западна Македонија и северна Албанија нашле под контролом српског краља. Оно што је освојено до 1284., трајно се задржало у саставу српске државе, а сви каснији упади српских одреда на југ, само су учврстили српску управу над овим крајевима.
Убрзо потом у државну структуру српске државе ушле су и области Београда, Мачве, Усоре и Соли, које је угарски краљ предао свом зету Драгутину на управу. Тада се Београд први пут нашао у рукама Срба. За кратко време, пажња је била усмерена ка североистоку, у области Браничева, у којој су се осамосталили великаши Дрман и Куделин, и одакле су упадали у угарске и српске области и наносили велику штету.
Угри су били поражени
Прво су Угри били поражени у покушају да их сузбију, а потом и краљ Драгутин који се пред њиховом офанзивом повукао далеко у унутрашњост. Он је позвао брата у помоћ и заједничким снагама успели су да поразе двојицу великаша. Освојили су градове Ждрело, Браничево и Кучево, и читава област Браничева нашла се у саставу области краља Драгутина, чиме је српска држава додатно проширена.
Српски краљ Милутин и његова војничка способност
О војничкој способности краља Милутина сведочи и сукоб са видинским кнезом Шишманом, коме је Милутин сузбивши га заузео Видин и потпуно га потчинио. Осим тога у домену успешних политичких потеза, државничке способности и дипломатске флексибилности коју је поседовао краљ Милутин спада и његово измирење са каном Ногајем и отклањање велике опасности која се 1292. надвила над Србијом.
Женидба Симониде и краља Милутина
Након извесних војних акција против Византије, од 1297. почињу преговори међу зараћеним странама који се закључују женидбом српског краља Милутина и ћерке византијског цара Симониде. У питању је прави политички брак којим је Милутин знатно добио на престижу, будући да је постао зет визанијског цара. Осим тога решено је питање територија које је српски краљ освојио до 1284., оне су као мираз и формално признате српском краљу који је на тај начин и званично легализовао контролу над њима.
Када је рођен и како је дошао на власт српски краљ Милутин?
Српски краљ Милутин из династије Немањића, рођен је око 1253, као млађи син краља Уроша I и Јелене Анжујске. На српски престо дошао је након сабора у Дежеву почетком 1282., на коме се његов старији брат тадашњи краљ Драгутин одрекао престола у његову корист. Повод за одрицање од престола јесте повреда ноге, коју је краљ Драгутин задобио ловећи са пратиоцима по шумама Јелача.
Услед незадовољства племства, старији брат је пристао да се одрекне круне под условом да његов син а не Милутинов, буде наследник престола. Након тога Милутин се нашао на челу државе док је Драгутин наставио да управља областима северно од реке Западне Мораве. са Рудником као привредним средиштем своје области.
Активна војна офанзива и српски краљ Милутин
Одмах након ступања на престо, Милутин је отпочео активну војну офанзиву у правцу југа. До краја 1282., краљ Милутин на рачун Византије осваја Полог, Скопље, Овче Поље, Злетово, Пијанец и трајно их припаја српској краљевини. Након пљачкашког упада великог одреда Татара у Србију и каснијег њиховог пораза и потискивања, српски краљ наставља продор на југ и осваја Дебар, Кичево и Пореч те су се на тај начин читава Западна Македонија и северна Албанија нашле под контролом српског краља.
Оно што је освојено до 1284., трајно се задржало у саставу српске државе, а сви каснији упади српских одреда на југ, само су учврстили српску управу над овим крајевима. Убрзо потом у државну структуру српске државе ушле су и области Београда, Мачве, Усоре и Соли, које је угарски краљ предао свом зету Драгутину на управу. Тада се Београд први пут нашао у рукама Срба.
За кратко време, пажња је била усмерена ка североистоку, у области Браничева, у којој су се осамосталили великаши Дрман и Куделин, и одакле су упадали у угарске и српске области и наносили велику штету.
Прво су Угри били поражени у покушају да их сузбију, а потом и краљ Драгутин који се пред њиховом офанзивом повукао далеко у унутрашњост. Он је позвао брата у помоћ и заједничким снагама успели су да поразе двојицу великаша. Освојили су градове Ждрело, Браничево и Кучево, и читава област Браничева нашла се у саставу области краља Драгутина, чиме је српска држава додатно проширена.
Сукоб са братом
И поред све владарске тактичности, краљ Милутин у једном делу своје владавине није могао да избегне сукоб са својим братом Драгутином. Сукоб се вероватно распламсао због питања наследника престола. Од 1301. до 1312. владали су стални, отворени сукоби међу браћом, који су исцрпли и једну и другу страну и унели несигурност у државу до тада контролисану снажном централном влашћу.
Грађански рат је коштао обе стране, а краљ Милутин је само уз помоћ великих материјалних средстава које је поседовао успео да сакупи велику најамничку војску турско-татарског порекла и да се одржи на пољуљаном престолу. Када је у овом сукобу српска црква узела улогу посредника и помиритеља, браћа су се на крају измирила, а Милутин је поново прихватио Драгутиновог сина за наследника престола.
До краја своје владавине краљ Милутин није реметио односе са Византијом, и у више наврата слао велику најамничку војску као помоћ своме тасту против Турака који су се чврсто утврдили у једном делу Мале Азије и постајали све већа опасност не само по Византију него и по друге балканске земље.
Српски краљ Милутин и његови синови
Стефан, Милутинов син, бивши престолонаследник револтиран очевом одлуком да престо наследи Драгутинов син, одлучује да се оружјем дигне на оца. Добио је свесрдну подршку већине српских великаша који су били незадовољни чињеницом да је са Византијом утврђен трајни мир и да је српска властела морала да за рачун Византије ратују по Малој Азији.
Скупивши јаке најамничке одреде, краљ Милутин је гонио сина све до Бојане, где му се овај предао на милост и немилост 1314. Заточен је и одведен у Скопље, а отац је наредио да му се син ослепи, како би спречио да се поново стави на чело незадовољне властеле. Након тога Стефан је са женом и децом послат у Цариград где је провео неколико година у изгнанству. Међутим, у сплету непознатих догађаја, Стефан није остао без вида, да ли са знањем краља Милутина или без, није познато услед недостатка извора. Тек, Стефан се у Србију враћа 1320. на молбу српског архиепископа Никодима и светогорских монаха упућену српском краљу.
Краљ Милутин је дао своме сину на управу жупу Будимљу
Краљ Милутин је своме сину на управу оставио жупу Будимљу, што сведочи о извесном поправљању њихових односа. Стари српски краљ је у јесен 1321. пао у постељу, изгубио је моћ говора а скора смрт се назирала. Умро је октобра исте године, оставивши несређене прилике у држави.
О нестабилној ситуацији у оновременој Србији сведочи и угроженост самог краљевог тела које је ношено у манастир Бањску на вечни починак. Несређена ситуација на српском престолу завршила се крунисањем Стефана, наредне 1322. након подршке властеле и пораза који је Стефан нанео свом брату Константину који је притом и страдао. Годину дана касније потиснут је и коначно уклоњен његов брат од стрица Владислав. Српска држава се после смрти краља Милутина доласком на престо његовог сина Стефана, сачувала од већих потреса и озбиљнијих опасности који су се криле у слабљењу централне власти.
Српски краљ Милутин и његова смрт
Краљ Милутин је умро у својој 68. години, а његово тело положено је у његову задужбину посвећену Св. Стефану, заштитнику династије Немањића, у месту Бањска. За живота је подигао око 40 задужбина, од којих су најзначајније Грачаница, Бањска, Старо Нагоричане, Краљева црква у Студеници и многе друге. Својом четрдесетогодишњом владавином оснажио је темеље проширене српске краљевине, од Србије учинио војнички најјачу силу на Балкану, и посредно омогућио формирање српског царства, правећи пут даљим освајањима на рачун ослабљене Византије.
Каква је била Србија краља Милутина?
Србија краља Милутина, акумулирала је велике офанзивне потенцијале, снажно привредно ојачала и ставила се у ранг de facto најмоћнијих краљевина тадашње Европе. Краљ Милутин је канонизован од стране српске архиепископије убрзо потом и чини низ Немањићких владара који су се ”посветили”.
Академска српска асоцијација једина је акредитована онлајн школа за учење српског језика. Пријавите се и учите са нама.