Како учити језик? Мислим да не постоји универзални метод. Толико језика на свету, небројано кодова. А шта изражавамо језиком? Пре свега – потребе, захтеве, питања, одговоре, а затим наше мисли и осећања. Дете које одраста у Русији, Јапану или Србији поставља слична питања учећи о свету. Дете пита: „Шта је то, шта је оно, а шта је ово? “. Одрасли објашњавају.
Деца имитирају и уче језик слушајући и понављајући. Уче грешећи. Двогодишњак има своју реч за шаргарепу, за мог сестрића је то – гепа. Нико га не исправља јер знамо да ће временом научити. А како ће научити? Од кога? Од људи са којима разговара, које слуша. Од мене, тебе, од свих нас.
Шта се дешава када дете слуша један језик код куће, а други језик на улици
Шта се дешава када дете слуша један језик код куће, а други језик на улици? Говор се тада не коригује. Због тога језик на коме је дете проговорило преузима пасивну улогу. Језик средине се зове доминантни језик, а језик куће завичајни језик. Језик се учи од особе која брине о детету, али се усавршава кроз интеракцију са средином. У овим случајевима од велике помоћи може бити и наставник таргетираног језика, у нашем случају – наставник српског језика
Наставника српског језика потраже родитељи као некога ко би им пружио стручну помоћ
Далеко од родбине, далеко од многих драгих прјатеља, родитељи су често препуштени себи и усамљени пред задатком очувања језика.
Овде закључујемо да дете учи језик због (суптилног) притиска родитеља. Спољашња мотивација није дуготрајна. Стога, оно што одржава часове српског језика живим јесте чињеница да је детету пријатно са вама, да му је забавно. Сви са лакоћом учимо оно што нам је забавно. А најмлађи ретко раде оно што не воле. Нашој деци која су далеко од матице српски језик мора да буди пријатна осећања.Тек тада ће се створити мост поверења.
Наставник српског језика треба да буде педагог, да анимира, а све у сврху преношења знања
На овом путовању родитељ може да буде од велике помоћи (овде говоримо о деци која имају свега четири до пет година, али и о оној старијој). На моју велику радост, родитељи мојих ученика имају пуно разумевања и креативних идеја. Мама једне од ученица би ми сликала играчке њеног окружења, ја бих направила анимацију од сличица са звуком на српском језику, а дете би било презадовољно! Поскакивало би од радости и доносило играчку чију слику гледамо. Играле бисмо се затим продавнице, онда кухиње… Безброј могућности. Када је било потребно објаснити глагол „скакати“ обе бисмо скакале уз речи – Ја скачем!
Можда бисмо могли и одрасле да укључимо у програм учења кроз игру? Само морају бити свесни последица јер оно што је сигурно јесте да се на нашим часовима буди душа детета!
Аутор: Милена Видојковић, предавач Академске српске асоцијације. Уколико желите да се пријавите за први пробни, бесплатни час српског језика, молимо Вас да попуните пријаву.