Kako učiti jezik? Mislim da ne postoji univerzalni metod. Toliko jezika na svetu, nebrojano kodova. A šta izražavamo jezikom? Pre svega – potrebe, zahteve, pitanja, odgovore, a zatim naše misli i osećanja. Dete koje odrasta u Rusiji, Japanu ili Srbiji postavlja slična pitanja učeći o svetu. Dete pita: „Šta je to, šta je ono, a šta je ovo? “. Odrasli objašnjavaju.
Deca imitiraju i uče jezik slušajući i ponavljajući. Uče grešeći. Dvogodišnjak ima svoju reč za šargarepu, za mog sestrića je to – gepa. Niko ga ne ispravlja jer znamo da će vremenom naučiti. A kako će naučiti? Od koga? Od ljudi sa kojima razgovara, koje sluša. Od mene, tebe, od svih nas.
Šta se dešava kada dete sluša jedan jezik kod kuće, a drugi jezik na ulici
Šta se dešava kada dete sluša jedan jezik kod kuće, a drugi jezik na ulici? Govor se tada ne koriguje. Zbog toga jezik na kome je dete progovorilo preuzima pasivnu ulogu. Jezik sredine se zove dominantni jezik, a jezik kuće zavičajni jezik. Jezik se uči od osobe koja brine o detetu, ali se usavršava kroz interakciju sa sredinom. U ovim slučajevima od velike pomoći može biti i nastavnik targetiranog jezika, u našem slučaju – nastavnik srpskog jezika
Nastavnika srpskog jezika potraže roditelji kao nekoga ko bi im pružio stručnu pomoć
Daleko od rodbine, daleko od mnogih dragih prjatelja, roditelji su često prepušteni sebi i usamljeni pred zadatkom očuvanja jezika.
Ovde zaključujemo da dete uči jezik zbog (suptilnog) pritiska roditelja. Spoljašnja motivacija nije dugotrajna. Stoga, ono što održava časove srpskog jezika živim jeste činjenica da je detetu prijatno sa vama, da mu je zabavno. Svi sa lakoćom učimo ono što nam je zabavno. A najmlađi retko rade ono što ne vole. Našoj deci koja su daleko od matice srpski jezik mora da budi prijatna osećanja.Tek tada će se stvoriti most poverenja.
Nastavnik srpskog jezika treba da bude pedagog, da animira, a sve u svrhu prenošenja znanja
Na ovom putovanju roditelj može da bude od velike pomoći (ovde govorimo o deci koja imaju svega četiri do pet godina, ali i o onoj starijoj). Na moju veliku radost, roditelji mojih učenika imaju puno razumevanja i kreativnih ideja. Mama jedne od učenica bi mi slikala igračke njenog okruženja, ja bih napravila animaciju od sličica sa zvukom na srpskom jeziku, a dete bi bilo prezadovoljno! Poskakivalo bi od radosti i donosilo igračku čiju sliku gledamo. Igrale bismo se zatim prodavnice, onda kuhinje… Bezbroj mogućnosti. Kada je bilo potrebno objasniti glagol „skakati“ obe bismo skakale uz reči – Ja skačem!
Možda bismo mogli i odrasle da uključimo u program učenja kroz igru? Samo moraju biti svesni posledica jer ono što je sigurno jeste da se na našim časovima budi duša deteta!
Autor: Milena Vidojković, predavač Akademske srpske asocijacije. Ukoliko želite da se prijavite za prvi probni, besplatni čas srpskog jezika, molimo Vas da popunite prijavu.
