Изазови живота у дијаспори – Очување српског језика и традиције
Тешке године транзиције после грађанског рата у бившој Југославији, увећале су дијаспору на америчком континенту. Код многих је мотив исељења био материјалне природе, али пратили су га и други мотиви попут социјалних. То су жеља за животом у уређеној правној држави, обезбеђена социјална заштита, добре пословне прилике, боље могућности образовања.
Прихватање културолошког наслеђа у дијаспори
Многи су свој живот у дијаспори започели у средњим годинама. Изазов постаје већи када се породица прошири. Најпре, родитељи бивају суочени са чињеницом да су оставили свој живот у Србији, да су породица и пријатељи наставили старим животом. Многи лепи, па чак и они тужни тренуци крећу да се одвијају без вас. Деца почињу да одрастају у другачијем окружењу и полако почињете да имате утисак да се веза са вашом старом средином и породицом кида. Све ово неће бити проблем уколико новом животу приступите одговорно, пронађете начина да очувате квалитетне односе са породицом и пријатељима и другу генарацију исељеника повежете са коренима своје земље. О оваквим изазовима разговарали смо са Соњом Апостолов, психолошкињом из Торонта у Канади.
Интервју
Свој живот у дијапори сте започели у вашим тридесетим годинама – На какве изазове сте
наишли?
Започињање живота у новој земљи није нимало наивно. Прилагођавање новој средини је такође веома захтевно за појединца. Уколико имате деце, изазов је још већи. На почетку нашег досељеничког живота најважније нам је било да се српски језик сачува у нашој породици, односно да се у процесу прилагођавања новом језику наш матерњи језик не „изгуби“ успут.
На који начин сте то остварили?
Кроз сусрете са нашим људима у новој средини, још више смо се уверили да је то важан задатак. Ужасно нам је сметала комбинација два језика у сали под називом српско-енглески, коју смо повремено имали прилике да чујемо. Још више нам је сметала потпуна незаинтересованост неке српске деце за наш језик. У почетку смо одлучили да се тврдоглаво одупремо потпуном понирању у овдашњи живот и заборавимо оно што смо раније сматрали највећим вредностима. Очување језика је био главни задатак. Имали смо олакшавајућу околност да су нам деца тада била мала, па смо лакше обавили задатак. Наравно, свако има право да вреднује ствари на свој начин, а то је поглед искључиво из нашег угла. У Канади деца имају прилику да науче енглески и француски језик на сваком кораку, али српски једва игде, па ако га не уче у породици, где ће? Школе попут ваше су, такође, сјајна прилика.
Каква су правила важила у вашој породици?
Када деца говоре матерњим језиком, некако им је лакше да се односе према свим другим
аспектима српске културе, и да се лакше „обликују”. Често се дешава да деца, ако не користе свој матерњи језик, почну полако преко другог језика да усвајају културу те земље и полако се утапају у нови идентитет. Онда долази до неспоразума са родитељима, јер то више нису само различите речи које користе обоје, већ сукоб две културе.
Српски зет Француз Арно Гијон каже: У дијаспори је српски језик основна нит која повезује целу заједницу. Ако се језик заборави, та нит се прекида и део идентитета се губи. Па кад он као странац то зна, ја ваљда треба да знам то још боље. Тако сам и васпитавала своје ћерке.
Какву улогу у очувању традиције је за вас одиграла Српска Православна Црква у Торонту?
У цркву коју посећујемо, на кратко је дошао млади свештеник и почео да држи литургију мало на српском, мало на енглеском. То је изазвало буру страсти међу борцима за традицију. После жучне расправе, ова пракса је укинута. По мени то нија била лоша идеја, јер свештеник је само хтео да олакша деци која не говоре српски, али су му поменути борци објаснили да је црква једно од ретких места где све треба да буде наше и да ту децу доводимо да могу да доживе традицију на најбољи начин. А што се тиче деце која не знају српски, рекли су ми да су родитељи требало много раније да размишљају о томе.
Поред часова српског језика као завичјног језика, шта је за вас битно у очувању наше културе?
За оне који желе да им деца добро говоре српски, то није мали напор. Децу треба стално
кориговати када говоре, читати док су мала и успут подсећати шта је нама као народу важно.
„Отекла су нам уста“ од сталног понављања српских речи и онога што мислимо да је вредно и да се мора сачувати. Зато није лоше да један родитељ буде често са њима када су мали, а то значи и мање новца у кући. Али претпостављам да постоји нешто веће од долара у овом животу.
Аутор интервјуа “ Изазови живота у дијаспори – Очување срспког језика и традиције” је Марко Радуловић, онлајн предавач српског језика Академске српске асоцијације, једине акредитоване школе за учење српског језика на онлајн часовима. Пријавите се за бесплатни први пробни час и учите са нама. Видимо се!
Академска српска асоцијација пружа и вид психолошке подршке нашим људима у дијаспори. Предлажемо Вам да се пријавите на нашу бесплатну психолошку радионицу. Након пријаве, добићете линк за приступ радионици.
