„Ни срећа, ни туга нису наш народ одвојили од фруле“
„Ни срећа, ни туга нису наш народ одвојили од фруле“. – Сматра се да је фрула један од најстаријих и најмногобројнијих инструмената на свету. У разним варијантама, величинама и облицима, има их код скоро свих народа планете. Ипак, једно је сигурно: фрула је временом постала српски национални инструмент. Свирање на фрули присутно је међу становништвом на целој територији Србије. Због тога је фрулашка пракса уврштена у Национални регистар Нематеријалног културног наслеђа Србије.
Иако се у новије време популарно именује као фрула, овај инструмент познат је под старијим називима као свирала (свиројка) и свиралче (свирајче). Сагласно већим и мањим димензијама инструмента – у пракси западних и централних области Србије, и као дудук и дудуче – у традицији источних и јужних српских крајева.
преузето са: http://nkns.rs/sites/default/files/mladi_do_12_slobodan_vasilic.jpg
Од шљиве се у Србији осим традиционалне ракије прави и традиционални инструмент. За фрулу је потребно дрво које се лако буши. У обзир долазе и дрен, багрем, јасен, трешња, врба… Некада је у сваком српском селу постојао неко ко је умео да направи фрулу. Обавезно је онај који направи фрулу зна и да на њој нешто одсвира, било од шупље стабљике зове и трске, било да буши комад неког другог дрвета. На фрули је 6 отвора за свирање, којима се у новије време на инструментима мањих димензија придружује и седми отвор на полеђини.
У прошлости је фрула, као и други инструменти, служила за комуникацију са вишим силама. Била је и сигнално средство, на пример при чувању стоке. Како су се човек и његове потребе развијали, тако и инструменти постају искључиво музичке справе. Фрула данас има превасходно забавно-уметничку улогу. У репертоар фруле данас махом улазе кола, игре, чобанске импровизације и песме.
Сава Јеремић – Левачко коло: https://www.youtube.com/watch?v=QXUadp8eyv0
Манифестације посвећене фрули
Адам Милутиновић Шамовац и његов ученик Сава Јеремић прославили су српску фрулу у свету. Они су оставили прве звучне записе музицирања на овом инструменту. Колико је овај инструмент популаран и колико се фрулашка традиција до данас очувала у Србији најбоље сведоче бројне манифестације посвећене фрули. То су манифестације у селу Јагњило код Младеновца, Дани Саве Јеремића (Ражањ), Фрула фест (Крушевац) и више сабора и такмичења фрулаша. Традицију настављају млади људи попут Неде Николић у Србији. На Летњем кампу српског као завичајног језика једна од учесница показала нам је како се фрулашка традиција негује у дијаспори.
Уместо закључка, ево шта о значају фруле за српски народ каже наш тренутно најпознатији фрулаш Бора Дугић: „Фрула је временом постала српски национални инструмент. Срби су је донели са собом кад су дошли на Балкан и никада се од ње нису одвајали. И када нам је било лепо, и када нам је било тешко, фрула је била уз нас да подели и радост и тугу. Срби су кроз своју историју губили и добијали територије, губили и добијали ратове, али тај мали инструмент никада нису изгубили. Кад је било ратно време, у ропству, даровити Срби су на фрулици свирали у полугласу, али су зато знали и да свирају кад су били срећни и славили победу. Ни срећа, ни туга нису наш народ одвојили од фруле.“
Аутор текста “Ни срећа, ни туга нису наш народ одвојили од фруле” је Теодора Пејчић, онлајн предавач српског језика Академске српске асоцијације, једине акредитоване школе за учење српског језика на онлајн часовима. Пријавите се и учите са нама. Видимо се!