O postanku slovenske pismenosti

Ćirilo i Metodije

Pređe Sloveni ne imađahu knjiga, nego crtama i rezama crtahu i gatahu , jer behu pagani. Krstivši se, behu prinuđeni pisati latinskim i grčkim pismom slovensku reč bez ustrojavanja. Crnorizac Hrabar Ranije, dakle, Sloveni ne imahu knjiga, već crtama i rezama pisahu i gatahu, jer behu pagani.

Početak slovenske pismenosti

Dobro je poznato da se početak slovenske pismenosti najčešće vezuje za rad solunske braće, Ćirila i Metodija. Međutim, neopravdano je misliti da pre književnih misija solunske braće nije bilo nikakvog književnog stvaranja, nikakve pismenosti ili literarne tradicije kod Slovena. Ono što je nesumnjivo jeste postojanje usmene, narodne književnosti koja se kao takva negovala u svakodnevnom životu i prenosila dalje s kolena na koleno, ali, da li je,  i kakve pismenosti bilo – to predstavlja znatno kompleksnije pitanje. Crnorizac Hrabar , srednjovekovni pisac i monah s kraja IX veka, čiji idenitet nikada nije u potpunosti utvrđen, pišući svoj poznati spis, veoma značajnu filološku raspravu„Skazanje o pismenima“donosi nam dragocene informacije o samim prapočecima slovenske pismenosti.

Dve etape slovenske pismenosti

Na osnovu toga, možemo razlikovati dve etape u praistoriji slovenske pismenosti: prvu, pagansku, u kojoj se javljaju neidentifikovani znaci koje Hrabar nazica crtama i rezama, i drugu, hrišćansku, za koju je karakteristična upotreba latinskog ili grčkog pisma. „Skazanje o pismenima“ Crnorisca Hrabra može nam dosta pomoći u što vernijem odgonetanju problema slovenske pismenosti. Ova, za istoriju srpskoga jezika, važna filološka rasprava s kraja IX veka utoliko je značajnija iz tog razloga što je Hrabar i sam bio gotovo savremenik događaja koje opisuje. Između ostalog, ovaj spis svedoči i o najznačajnijim ličnostima u istoriji slovenske pismenosti, svima nam dobro poznatima, Ćirilu i Metodiju. Potpuno u duhu srednjovekovne poetike, Crnorizac nas upoznaje sa činjenicom da je za opismenjavanje Slovena presudna upravo misija solunske braće.

Ćirilo i Metodije, solunska braća i slovenska pismenost

Već pri samom početku spisa čitamo: „Potom, čovekoljubac Bog, koji ustrojava sve, i ne ostavlja ljudski rod bez razuma, nego sve razumu i spasenju privodeći, smilovav se na rod slovenski, posla im svetog Konstantina Filosofa, nazvanog Ćirila, pravednog i istinskog čoveka, i stvori im 38 slova, jedna po izgledu grčkog pisma, a druga prema slovenskim rečima.“ O značaju uloge solunske braće Hrabar govori na više mesta.

Zanimljiv je način na koji Hrabar govori o Ćirilu i Metodiju pri kraju svoje rasprave stavljajući svim čitaocima do znanja koliko je bio priznat rad solunse braće, još u tadašnje vreme, i kakav je i koliki značaj istog. „Ako upitaš književnike grčke govoreći, ko vam je slova sačinio ili Bibliju preveo ili u koje vreme, – to retki od njih znaju. Ako li upitaš slovenske književnike govoreći, ko vam je pismena sačinio ili bibliju preveo – to svi znaju“, reći će Hrabar, „i odgovorivši kažu: sveti Konstantin Filosof, on nam slova sačini i Bibliju prevede – i Metodije, brat njegov.“

Ćirilo i Metodije vode poreklo iz okoline Soluna

O Ćirilu se, međutim, više počelo pisati uskoro posle njegove smrti. Grci, Ćirilo i Metodije nazivaju se obično solunskom braćom s obzirom na to da vode poreklo iz okoline Soluna. Rođeni su u porodici visokog vizantijskog dostojanstvenika. Kao glavni izvor poznavanja života i rada Ćirila i Metodija navode se tzv. Panonske legende, odnosno niz žitija, službi i pohvala nastalim u poslednjim decenijama IX veka.

Stariji brat je Metodije. Rođen je oko 315. godine, dok je mlađi, Ćirilo, rođen 826. ili 827. godine. Ime sa kojim je ušao u istoriju dobio je nakon zamonašenja,a do tada se zvao Konstantin. U izvorima o njihovom životu ističe se ljubav Konstantinova prema pisanju i čitanju, kao i interesovanje za gramatiku, koju je već tokom svoje mladosti izučavao u Carigradu. U školi je verovatno i stekao titulu ili naziv „filosof“ koji će zauvek ostati da stoji uz njegovo ime.

Opismenjavanje Slovena počelo je negde krajem 862. ili početkom 863

Celokupna saga o opismenjavanju Slovena počela je negde krajem 862. ili početkom 863. godine  kada je moravski knez Rastislav zatražio od vizantijskog cara Mihaila da mu pošalje propovednike koji znaju slovenski jezik i koji će moravskom narodu govoriti o hrišćaskoj veri na njemu razumljivom, slovenskom jeziku, a sve u cilju suzbijanja nemačkog uticaja u svojoj zemlji. Tom prilikom Rastislav piše caru: „Naš narod se odrekao neznaboštva i drži se hrišćanskoga zakona, ali nemamo takvoga učitelja koji bi nam našim jezikom protumačio pravu veru hrišćansku da bi i druge zemlje, videći to, pošle za nama.“

Izbor je pao na čuvenu solunsku braću, i to ne slučajno. U izvorima se često nailazi na to da „svi Solunjani čisto slovenski govore“, te nam je iz toga jasno da su dobro poznavali slovenski jezik. Pred slovenskom braćom nalazio se sada nimalo jednostavan zadatak.

Ćirilo i Metodije braća se spremaju za njihov poziv

Na samom početku, pre polaska na put, bilo je neophodno dobro se pripremiti. Stoga, već u Carigradu, braća spremaju sve što će biti najpotrebnije za njihov poziv. Pre svega, Ćirilo tom prilikom uređuje slovensku azbuku i zajedno sa Metodijem prevodi na slovenski jezik bogoslužbena jevanđelja , a potom i druge crkvene knjige. Tako pripremljeni, kreću ka velikomoravskoj kneževini Braća Prosvetitelji, u pratnji nekoliko svojih odabranih učenika.

Nakon par godina uspešnog sprovođenja svoje prosvetiteljske misije javila se potreba za većim brojem slovenskih sveštenika. Da bi rešili taj problem, Ćirilo i Metodije 867. godine odlaze iz Moravske. Usputno zadržavanje u Mlecima ostaće  u istoriji upamćeno po Ćirilovoj raspravi za „trojezičnicima“, odnosno romanskim višim sveštenstvom, koje je, kao pre toga i nemačko, oštro osudilo i ustalo protiv crkvenih knjiga na slovenskom jeziku i pismu, navodeći, pritom, da postoje samo tri jezika na kojima treba slaviti Boga, a to su jevrejski, grčki i latinski. Posvećen svojoj misiji, Konstantin im odgovara: „Kako se ne stidite kada pominjete samo tri jezika, a svima ostalim narodima i plemenima dopuštate da budu slepi i gluvi. Mi pak znamo za mnoge narode koji imaju svoju azbuku i Boga slave na svojem jeziku.“

Azbuka Konstantina Filozofa

Azbuka Konstantina Filosofa, međutim, predstavljaće zagonetku svima onima koji će se kasnije baviti proučavanjem početaka slovenske pismenosti. Slovni sastav te prve azbuke ostaće do danas gotovo nerazjašnjen. Iz Hrabrova spisa saznajemo da je Ćirilo stvorio 38 slova, i to po ugledu na grčko pismo. Dakle, postanak naziva naše azbuke svakome čini jasan: ćirilica treba da je nazvana po Ćirilu, kao što se, na primer, latinica zove po Latinima.

Budući da je, takođe, poznato da odvajkada imamo dvojako pismo: glagoljicu i ćirilicu, čini se više nego jasno i prosto odmah pretpostaviti i na osnovu samoga naziva ćirilicu pripisati Ćirilu. Međutim, da li je to zaista tako? Istina je da je ćirilica dobila svoj naziv po Ćirilu, međutim, da li je pismo koje je on za potrebe moravske misije sastavio zaista bilo ćirilica? Dugo je, stoga, u nauci postojala nedoumica oko prioriteta slovenskog pisma.  Da problem bude veći, i ćirilica i glagoljica  javljaju se u spomenicima iz približno istog vremena. Ipak, dovoljno podataka ide u prilog pretpostavci da su tek kasnije, Ćirilovi učenici sastavili, stoga, mlađe slovensko pismo – ćirilicu, i nazvali je po svome učitelju.

Kako je nastala ćirilica?

Najpre, paleografska analiza upućuje na to da je ćirilica nastala na osnovu grčke uncijale , tj. najstarijeg tipa grčkog pisma u kome su sva slova velika i zaobljena, te njen tvorac nije mogao biti Ćirilo. Takođe, glagoljica sadrži starojevrejske, samarićanske i koptske elemente, a to je mogao uneti samo sastavljač koji je ova pisma dobro poznavao, a to je bio Konstantin. Međutim, glavna razlika između dva pisma jeste u tome što se glagoljicom moglo lakše i brže pisati, a ćirilica je imala izgled monumentalnog, svečanog pisma.
(glagoljica)

Na kraju, uzevši sve u obzir, o slovenskoj pismenosti pouzdano se može govoriti tek od rada Braće Prosvetitelja, Ćirila i Metodija. Osim kao sastavljači prve slovenske azbuke, a to je kako smo naposletku utvrdili – glagoljica, značajni su još iz razloga što su, samim tim, postavili i temelje stare slovenske literature, ne samo stvaranjem slovenskog pisma, već i unoseći u kulturnu baštinu Slovena prva književna dela, kako prevode sa grčkog i latinskog, tako i svoja originalna, u prvom redu brojne molitve, pohvale i polemičke besede.