Kultura je pojam sa mnogo značenja
Kultura je pojam koji sadrži mnoštvo značenja, tako često korišćen na različite načine da je jako teško objediniti kroz prostu definiciju sve ono što spada u domen kulture. Rejmond Vilijams, velški književni kritičar, rekao je da kultura spada u jednu od dve ili tri najkomplikovanije reči. Polazi od toga da se ona prvobitno odnosila na kultivaciju useva i životinja, kao agrikultura (kultura – lat. colere, cultus – obrađivati polje, negovati zemlju), dok se u 19. veku više odnosi na umetnost, odnosno na književnost, slikarstvo, balet, pozorište.
Kultivacija je u vezi sa poboljšanjem
Iako različita, oba određenja dele sličnu konotaciju, tj. značenje. Kultivacija je povezana sa poboljšanjem, pripitomljavanjem, stvaranjem civilizovanih osobina koje često pronalazimo u umetnosti. Mi ne čitamo samo zbog zadovoljstva, mi to činimo zato što nas to „poboljšava“. Naravno, mnogi će reći da „poboljšanje“ zavisi od onoga šta čitamo. Jelena Bačić Alimpić nam može pružiti zadovoljstvo, ali nas ne kultiviše na isti način kako to radi Ivo Andrić.
Kultura i njen uticaj
Međutim, kada govorimo o kulturi, njen uticaj je mnogo obuhvatniji, ona predstavlja mnogo više od jednog svesnog procesa kojim čovek želi da se kultiviše, ili da promeni prirodnu sredinu i time pokaže svoju nadmoć. Kultura je široko rasprostranjena u društvu i ona teži da se prenosi sa generacije na generaciju, ona nije samo individualni način usavršavanja, ona je kolektivna i ne retko toliko usađena u nama da je nekad nismo ni svesni. Uzmimo za primer sam način komunikacije u jednom društvu: tačno se zna na koji način i kakvim tonom treba da se obraćamo drugima, u situaciji kada neko počinje da vam se obraća jako glasno ili „urla“ na vas bez ikakvog povoda, bićete zbunjeni, jer znate da to nije uobičajeni i društveno prihvatljiv način na koji se razgovara.
Kulturno rastojanje pri razgovoru
Možemo zamisliti situaciju u kojoj vam neko priđe na par santimetra od vaše glave, povlačićete se unazad jer znate da to nije propisna daljina sa koje se razgovara. Na različit način ćemo razgovarati sa profesorima ili prijateljima, roditeljima ili strancima, u kafani ili crkvi. Ali znaćemo kada, kako i gde bi trebalo komunicirati upravo zato što smo preko kulture (socijalizacije) usvojili zajedničke obrasce i pravila komuniciranja koja mi smatramo normalnim.
Kultura i stil života
U najširem smislu, kultura se određuju kao način života, ali to ne znači da kulturu treba videti samo kao skup pravila, običaja ili umeća koja se prenose sa generacije na generaciju u nekom društvu. Kultura se takođe odnosi i na način razmišljanja, percepcije, oblikovanja određenih shvatanja, kao i na čitavu jednu riznicu značenja koja su rasprostranjena u kulturi jednog društva.
Postoji čitav niz društveno usađenih kulturnih kodova koje mi uzimamo „zdravo za gotovo“, ne dovodimo ih u pitanje, iako možda nema nekog racionalnog razloga zašto bi se baš tako ponašali i zašto bi baš na takav način mislili. Ovo se naročito može videti na primeru pojedinih običaja, koji često opstaju usled dugogodišnjeg, viševekovnog praktikovanja, čak i onda kada izgube svrhu i smislenost u savremenosti.
Kultura poljupca
Uzmimo primer poljupca – naša kultura gaji sliku o čistoti poljupca kao izraza nečega lepog, poželjnog, samo po sebi razumljivog i normalnog načina da dvoje ljudi razmenjuju nežnost. Sigurno je da poljubac, ukoliko je poželjan, izaziva osećanje lepog, ali razlog zašto parovi u svojim intimnim vezama pridaju značaj poljupcu ne leži u ljudskoj prirodi. Osim emocija, kroz poljubac ljudi prenose značajan broj bakterija, pa bi se racionalno, medicinskim argumentima, takav vid razmenjivanja nežnosti teško mogao opravdati. Takođe, poljubac nije univerzalan način iskazivanja ljubavi (Eskimi se, na primer, dodiruju i trljaju nosevima), ljubljenje istorijski nije učestala praksa razmenjivanja nežnosti, niti je danas prisutan u svim kulturama, neke ga smatraju odbojnim i nepoželjnim.
Kulturna pravila
To nam pokazuje da u kulturi postoje niz pravila i shvatanja koje mi ne dovodimo u pitanje, ne tražimo neki racionalan razlog za to, već prosto podrazumevamo da je to tako. Tako je i sa načinom ishrane, na primer zašto je nekulturno jesti određena jela prstima? Teško da možemo govoriti o higijenskim razlozima jer brojne druge stvari je dozvoljeno jesti rukama (voće, povrće, riba). Ti kulturni kodovi su toliko duboko usađeni u našu ideju normalnog, da ne samo da nas primoravaju da se ponašamo na određen način, nego izazivaju gađenje, stid i nelagodnost ukoliko vidimo nekog drugog da odstupa od onoga što smatramo normalnim.
Norbert Elijas, nemački sociolog, u svom delu Proces civilizacije, govori da se razvoj civilizacije može ogledati kroz interiorizaciju normi, uočava niz promena u ponašanju čije poreklo vidi u dvorskoj kulturi, kojom su gornji slojevi želeli da se distanciraju od donjih. Tako uočava i promenu odnosa prema golotinji, gde se ljudi tokom dugog perioda nisu stideli golotinje, ona je bila redovan prizor u javnim kupatilima, čak su ljudi nagi ili oskudno odeveni prolazili put od kuće do gradskog kupatila. Tako je slično bilo i sa spavanjem, bila je široko rasprostranjena praksa spavati nag. Do značajnih promena dolazi u XVI, XVII, XVIII i XIX veku, prvenstveno među gornjnim, a potom i među donjim slojevima.
Da li kultura ima obrasce?
Vidimo da kultura nije statičan i cementiran obrazac koji se ne može menjati, ona se kroz istoriju neprestano oblikuje i potvrđuje kroz društvenu praksu. Osim što uči svoju kulturu, čovek je i njen stvaralac, njen nosilac i njen korisnik. Kultura sadrži čitavu riznicu značenja i ideja kroz koje se mi oblikujemo i kroz koje nas društvo oblikuje. Pa čak i sloboda, koju mnogi vide kao nešto prirodno i svojstveno čovekovoj prirodi jeste plod kulture. Čovek po prirodi nije slobodan, on je biće nagona i određen je njihovim trenutnim zadovoljenjem, tu nema slobode.
Kultura i priroda čoveka
Tek kultura uspeva da se suprotstavi prirodi čoveka i natera ga da živi u skladu sa vrednostima i normama koje je stvorilo društvo (da svoje fiziološke potrebe za hranom, vodom, za snom, razmnožavanjem i dr. zadovoljava na mnogo bogatije, raznovrsnije i sadržajnije načine od životinja). Na taj način, kultura daje smisao čovekovom postojanju, omogućava mu da ukroti svoju prirodu i organizuje život u zajednici. Čovek koji je odvojen od društva i kulture i od malena živi sam u prirodi (primer takozvane „divlje dece“) ne može poznavati ni jezik, a kamoli tek upoznati se sa idejama slobode, dobrog, normalnog, prema kojima će kasnije graditi svoju kultivisanu ličnost. Sloboda je uslovljena razvojem društva i njegove kulture pa je zato i na različit način shvatana.
Postoji opasnost od toga da se kulturne razlike (izražene i u doživljavanju onoga što se smatra „normalnim“ u nekom društvu) obeležavaju i utemeljuju kao prirodne. Rezultat toga su brojne ideologije kao što su rasizam, seksizam itd., koje na taj način žele da sačuvaju svoj povlašćen položaj kao prirodno dat (ideja superiornosti i dominantnosti bele rase nad crnom, muškaraca nad ženama i sl.). Zbog toga je važno znati da je kultura naširoko rasprostranjena u društvu i, često bez jasne svesti o tome, utiče na način našeg razmišljanja i ponašanja, često se određeni kulturni obrasci podrazumevaju i nekritički prihvataju jer ih smatramo normalnim, prirodno datim, a u stvari su rezultat dugog društvenog praktikovanja kroz brojne i raznovrsne kulturne prakse. Drugim rečima, nešto nije usađeno u kulturu zato što je normalno, nego je normalno zato što je usađeno u kulturu.
Akademska srpska asocijacija jedina je akreditovana onlajn škola za učenje srpskog jezika. Prijavite se i učite sa nama
