Rusi i Srbi
‘’Nećete mi zameriti, gospodo, što sam pre svega Rus i što su mi najbliži interesi Rusije, ali vas uveravam da sam odmah posle toga Srbin i da su mi najbliži interesi srpskog naroda… Zasluge Srbije biće stostruko nagrađene. Posle rata ona će biti nekoliko puta veća nego što je danas!’’.
Tako je u proleće 1915, svom hrabrom savezniku Srbiji, ovenčanoj veličanstvenim pobedama nad zajedničkim neprijateljem, pisao ruski car Nikolaj. Srpski narod je u svojoj istoriji imao malo iskrenih prijatelja među vladarima evropskih dinastija. Naklonost i simpatije koje je poslednji ruski car gajio prema Srbima i njegovo zauzimanje za “srpsko pitanje’’ bili su sudbonosni za čitav srpski narod i njegovu budućnost. Nijedna ličnost u novijoj srpskoj istoriji nije više zadužila i više učinila za Srbiju od Nikolaja II.
Austro-Ugarska i Srbija i Rusi
Nad Srbijom se početkom XX veka nadvila velika opasnost. Austro-Ugarska je bila rešena da se sa Srbijom konačno obračuna za šta je dobila saglasnost Nemačke. Na putu do Soluna i željenih ‘’toplih mora”, Dvojnoj Monarhiji se isprečila Srbija, osnažena i teritorijalno uvećana nakon Balkanskih ratova. U okolnostima realne državne opsnosti, koja se graničila sa mogućnošću potpunog nestanka pod ratnom mašinerijom snažnog severnog suseda, u zaštitu Srbije stao je ruski car. Sarajevski atentat i ubistvo Franca Ferdinanda na Vidovdan 28. juna 1914, Austro-Ugarska je iskoristila kao casus belli, iako nije bilo dokaza da je u celu stvar umešana Srbija.
Na srpsku stranu stali su Rusi
Tadašnja srspka vlada Nikole Pašića nije mogla da prihvati ultimatum koji je iz Beča stigao 23. jula 1914, te je pet dana kasnije Srbiji objavljen rat. Nakon Balkanskih ratova, Srbija nije imala snage da se sama nosi sa višestruko jačim neprijateljem. Međutim, u odlučnom trenutku na srpsku stranu stala je Rusija, odnosno car Nikolaj koji je kao vrhovni zapovednik vojske ne želeći da preda Srbiju i ”bratski slovenski narod”, naredio opštu mobilizaciju na austro-ugarskoj granici. Austro-Ugarska je bila uverena da će u ratu u koji je nameravala da zagazi napadom na Srbiju, Nemačka podneti teret ratovanja sa Rusijom i da će zaštititi njeno severno krilo. Međutim, Nemačka je glavninu svojih trupa upotrebila na zapadno bojište protiv Francuske što se pokazalo spasonosnim za srpsku državu. Austro-Ugarska je iz tog razloga veći deo svojih elitnih jedinica usmerila na rusko ratište, čime su vojni efektivi pripremani za napad na Srbiju prepolovljeni.
Rusi i ratne pobede Srba
Usledile su velike ratne pobede 1914, omogućene intervencijom ruskog cara i neposrednim posledicama koje su iz nje proizišle. Ugled male slovenske države na Balkanu višestruko je porastao u očima saveznika. O srpskim pobedama i srpskom oružiju pisali su i nemački listovi koji su joj odavali priznanje i divili se njenim uspesima.
U toku proleća i leta 1915, Nemačka i Austro-Ugarska su donele i razradile plan o zajedničkom napadu na Srbiju, kojim se uključuje i Bugarska. Austro-Ugarska svojim raspoloživim trupama nije mogla sama da slomi svog hrabrog protivnika. U toku 1915, Nemačka je na stranu centralnih sila uspela da privoli Bugarsku. Rusija i Bugarska su tokom XIX veka gradile prijateljsto koje se zasnivalo na slovenstvu i pravoslavlju.
Kao zaštitnica svih pravoslavnih hrišćana, Rusija je izdejstvovala formiranje bugarske egzarhije, nešto kasnije ujedinjenje sa Istočnom Rumelijom, i decenijama bila zaštitnik bugarskih interesa. Objava rata Srbiji bila je iznenađenje za Rusiju, koja je sa pravom mogla da tvrdi da je to akt nezahvalnosti i izdajstva. Ruski car Nikolaj je pisao: ”Objavljujemo svim našim vernim podanicima, da se bugarska izdaja slovenske stvari – mučki pripremana od početka rata, a što se smatralo za nemoguće – ostvarila. Bugarske su trupe napale našu vernu saveznicu Srbiju, okrvavljenu u borbi protiv jačeg neprijatelja”. Ubrzo potom usledila je i objava rata Bugarskoj od strane Rusije 19. oktobra 1915.
Srbija biva ponovo napadnuta
U jesen 1915, Srbiju je sa zapada napala austrougarska 3. armija, sa severa nemačka 11. armija, a sa istoka bugarska 1. i 2. armija: oko 800 hiljada vojnika na čelu sa feldmaršalom Avgust fon Makenzenom. Srbija je neprijatelju na razvučenom frontu mogla da suprotstavi oko 300 hiljada ljudi na frontu od oko 1000 km. I pored junačke odbrane raspoloživih srpskih trupa i velikih žrtava vojski Centralnih sila, Srbi su bili primorani na odstupanje. Zatvaranjem Kačaničke klisure od strane bugarskih jedinica sprečena je mogućnost povezivanja srpske vojske sa saveznicima u pravcu Soluna. Kralj i vlada odlučuju da krenu u povlačenje preko Albanije. U tim danima, sudbonosnim za srpski narod savezničke države su stavljene na test. Njega je prošla jedino Rusija.
Izborena srpska vojska i pomoć Rusa
Naime, srpska vojska je preko albanskih gudura izbila na more, izmorena, izgladnela, dovedena do krajnjih granica ljudske izdržljivosti. Još novembra 1915, kada se srpska vlada odlučila na povlačenje, telegrafisano je svim savezničkim silama o pravcima kretanja srpske vojske i neophodnostima u hrani i odeći. Decembra 1915, kada su se ostaci srpskih jedinica počeli pojavljivati na albanskoj obali, savezničkih brodova nije bilo. Francuska i britanska strana poslala je određene količine namirnica i odeće koje je Italija imala da brodovima prosledi srpskoj vojsci. Italija je zbog svojih ličnih interesa i zbog stalne bojazni od srpskog izbijanja na Jadran traljavo i nedosledno izvršavala transport materijala srpskoj vojsci. Nakon potapanja jednog italijanskog broda u vodama Jonskog mora, Italijani su saopštili da će transport i snabdevanje biti izvršeno južnije od pozicija prikupljanja srpske vojske, što je značilo još nekoliko dana marša i novih srpskih žrtava.
Kada je ruski car Nikolaj doznao za odnos saveznika prema Srbima, ultimativno je zapretio da će ukoliko se nastavi sramni tretman prema savezničkoj srpskoj vojsci, Rusija momentalno izaći iz rata i potpisati separatni mir sa Nemačkom. Savezničke sile su ovim podstaknute i uznemirene izvršile transport hrane, odeće i drugih neophodnih sredstava srpskoj vojsci i pripremile prebacivanje na Krf koje je realizovano početkom 1916. Srpska vojska se uskoro oporavila i već se na proleće koncentrisala na Solunskom frontu. Da je intervencija ruskog cara izostala, sudbina srpske vojske bila bi neizvesna a dalji nastavak rata doveden u pitanje.
Rusi i revolucija
Ruska imperija je 1917. ušla u kovitlac velikih unutrašnjih nemira koji su sa sobom odneli i rusku carsku porodicu. Boljševici su oktobra 1917. preuzeli vlast i naredili pogubljenje zatočene carske porodice. U Jekatarinburgu, u kući Ipatijevih oni su proveli svoje poslednje dane gde su i streljani. Srpski narod ima mnogo toga da zahvali svom iskrenom prijatelju, poslednjem ruskom caru. U istoriji je opšteprihvaćeno mišljenje da u političkim odnosima nema osećanja već su interesi glavna instanca i spona koja uslovljava i odlučuje. To je svakako istinito, budući da je provereno činjenicama i istorijskim tokom koji o tome svedoči.
Međutim, slučaj cara Nikolaja i njegovog odnosa sa Srbima pokazuje i da je u toj isključivosti moguć presedan. Da srpski narod nije zaboravio svog dobrotvora svedoči i spomenik caru Nikolaju II u Beogradu, postavljen 2014, na trgu Aleksandrov, na mestu gde je bila ambasada Carske Rusije. Važno je istaći da je Srbija jedina država osim Rusije, čija prestonica ima izgrađen spomenik caru Nikolaju II Romanovu, svom velikom zaštitniku.
Akademska srpska asocijacija jedina je akreditovana škola za učenje srpskog jezika kao zavičajnog onlajn. Prijavite se da učimo zajedno. Vidimo se!